100 POSTO

Ne znam kad i kako se taj ključ našao u mom džepu. Znala sam čemu služi. Potreban mi je da otvorim vrata sreće. Međutim, pred sobom imam mnoštvo takvih vrata. Da li se iza svakih krije sreća i da li je svaka od njih moja? Pre svega, teško je poverovati da jedan   ključ otvara sve. Da... to nije običan ključ... to je taj ključ... Razmišljala sam da li ima smisla probati sva. Probala sam. Iza prvih koje sam uspela otvoriti bilo je lutkarsko pozorište, a ispod dasaka provalija. To je ono što se dobija kada se igra na sreću i sa srećom. Ono što se dobija kada si u sreći nije se otvorilo. Devedest osam vrata, devedest osam pogrešnih. I jedna neotvorena. Bacila sam ključ! Ovo nije moj ključ! Ovo je ključ tuđe sreće! Neko će ga naći i biti srećan. Ni jedna od devedeset devet vrata nisu ovde zbog mene. Postoji li sreća uopšte? Postojim li? Sada okrećem leđa sreći i gasim svetlo za sobom. Zašto to nisam učinila ranije? Nisam znala da li ne osećati sreću znači osećati nesreću. N...

„Jednoga dana, pre konačnog počinka, srešćemo se snovi, ti i ja. Tada noć i dan biće isti. Tada sve tvoje gravure u mojoj svesti spakovaću za put. Životu ostavljam gubitke, nepravde, strahove, frustracije, pogrešne odluke, pogrešne ljude, sve te oštre prepreke preko kojih je ova bosa duša išla i prešla čudesno, misleći da ide ka tebi. Proleće si , cvetaš u svakoj bašti, u svakom prozoru i zbog tebe se život grli i prolongira kao što se posthumno oživljava reč zabranjenih pisaca, kao što se antologijski filmovi premotavaju na početak. Na početku smo bili novi jedno drugome, a zapaljeni mišlju da smo se oduvek znali. Gledali smo se sa mnogo znatiželje, kao da se u svakom novootkrivenom detalju krije odgovor ko smo zapravo jedno drugom. I bi sreća u nama i oko nas, svuda gde bi smo se pod istim nebom sreli. Pronalazili smo se i pronalazili sebe…”

Možemo gledati na svet iz mikro ukla i makro ugla. Iz kog god ugla pogledali, videćemo povećanu stopu smrtnosti u Srbiji. Iz svog mikro ugla prvo pomislim na  jednu ulicu u zemunskom naselju. Početkom 2016. godine lančano su preminula 4 stanovnika te ulice. Još se nismo oporavili od šoka, a sablasna pojava se ponovila! Krajem 2017. i početkom 2018. godine u rasponu od 3 meseca, umrlo je u toj ulici još petoro ljudi. Ako odmahnemo rukom na tu "nebitnu ulicu", na te "nebitne ljude", uključimo TV da odagnamo sumorne misli, čarobna kutija će nas podsetiti na učestale smrti legendarnih glumaca od kojih su neki bili još mladi: Marinko Madžgalj, Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Milorad Mandić Manda i drugi, a 2018. na primer, Nebojša Glogovac, Predrag Ejdus, Milena Dravić, Marko Nikolić. Jeza se uvukla u kosti. Sa smrću se oduvek živelo, ali je dolazila tiho, nije ovako opominjala. Smrt nam se unela u lice da nas probudi, da shvatimo da nam je zdravlje ozbiljno narušeno...

Poštovana publiko, Dobrodošli na Sajam knjiga i štand IK Presing. Čast mi je da se po prvi put jedno moje delo našlo u tom čarobnom carstvu. Roman Tokovi snova možete potražiti na galeriji Hale 1. U nedelju 21. oktobra, biću prisutna 12-14h kao autor knjige, ali i kao gost, običan čitalac. Bez medija i pompe, opušteno. Vidimo se!

Pozvani ste da skupite hrabrost za jedno neobično putovanje. Ovo hodočašće sa autorkom Snežanom Ćosić nosi naziv Stanica Balkan. Balkanski mentalitet i usud većine stanovnika provlači se kroz izuzenu karakterizaciju nekoliko likova ovog romana. Žureći da dočekaju Novu godinu jedan doktor, jedan sveštenik, advokat i carinik dočekaće nešto sasvim drugačije... Koferi puni grehova koji su se neprimetno lepili za njihove cipele kao živo blato, koferi puni sećanja ružnijih od smrti, pokvarenih satova na savesti njihovoj doveli su ih do najčarobnijeg imaginarnog mesta o kome sam poslednje decenije čitala. Vranja stena je ta stanica, krčma u koju se ne svraća slučajno. Ona spaja nespojivo, bezvremena je i potpuno nepredvidiva. Arhetip sveznajuće više sile boravi u njoj. Pripremite se da Stanicu Balkan čitate s blagom jezom koja lagano kulminira. Pripremite se na nadmudrivanje boga i djavola, ali samo zato što je bog dozvolio vragu da iskušava. Bilo da ste vernik ili agnostik, intelektua...

Neka, ne bih je ja budila iako je naziv knjige Jelene Ćuslović "Snovi za budne". Ova zbirka pripovedaka je ulovila moju pažnju odmah nakon Besanih jer sam i sama fascinirana fenomenom sna i oni su me inspirisali da pišem. Želim samo neke od utisaka da podelim sa vama, bez prepričavanja, analize i defilea činjenica. Za mene je ovde jedina važna činjenica da knjige biraju ljude. Tako je ova zbirka pripovedaka izabrala mene. Priče o ljubavi treba pisati ljubativom, izmišljenim padežom jednog od Jeleninih junaka. Svaki pokušaj opisa postojećim rečima bio bi loša kopija ljubavi. Zato Jelena, kao malo koji umetnik prolećem slika te osećaje. Njeni izrazi su direktan prenos čarolije i poverovaćete u to! Likovi se često vole na daljinu, prećutno, gestovima ili izmedju redova. Nedorečenost je mnogo sadržajnija od svega empirijskog. Mistika reči, neobičnih poruka  koje povezuju ljude , njihove snove ili njihove senke, veoma su prisutni u ovoj zbirci. Iskrenost, čežnja, vrednost p...

                        "U knjigama nek bude kako je pisac želeo, u  životu kako jeste, a na vašoj polici sa knjigama, kako izaberete." Iskristalisali su se neki utisci i mišljenje o književnoj kritici i kritici publike. Reših da vam to predstavim kao razgovor autorke Drage i samo Drage, one male iz poslednjeg reda. Samo Draga: Draga, ti si pisac. Da li je pisanje posao, hobi ili nešto treće? Autor Draga : Ne bih rekla da sam pisac, već da se bavim pisanjem. Pisanje generalno može biti bilo šta od pomenutog, a i sve to zajedno. Pored toga može biti i poriv i strast, lek za dušu i vid komunikacije, spisak je zaista dug. Može biti i nauk  i đavolja rabota! Dakle, može se upotrebiti na razne načine. Ali samo generalno! Posebno pitanje je šta pisanje predstavlja meni lično. Samo Draga : A šta predstavlja tebi, Draga? Autor Draga : Meni je pisanje nasušna potreba, omiljeni vid komunikacije i iz...