06.09.2019.

SMRT U BELOM MANTILU



Marija Gojković je ime koje treba zapamtiti kao sinonim za hrabrost. Mlada autorka nam je već podarila tri romana „Prodata“, „Beleg na duši“ i „Smrt u belom mantilu“. Sami naslovi ovih dela već mnogo govore, najavljuju šokantne istine. U vreme kada nas celokupna javnost zamajava bajkama o tome kako nam je ružičast život i kako možemo malim prstom sve probleme sami da rešimo, retko ko progovara o stvarnom stanju stvari.

Moram da priznam da sam se uprkos jakoj volji, sa nekom zebnjom prihvatila čitanja romana koji eksplicitno nagoveštava suočavanje sa smrću. „Smrt u belom mantilu“ je ipak, veoma topla, životna priča, te je bukvalno nisam mogla ispustiti iz ruku do poslednje stranice. U pitanju je ispovest devojke koja se, iznenada suočila sa blizinom smrti. Umesto da voli, zasnuje porodicu, gradi karijeru, upozna život i svet, teško se razbolela. Neposredna intimna priča o celokupnom košmaru koji se dešava u slučaju kada napreduje neizlečiva bolest, niže slike promena u organizmu koje započinju naizgled benigno, kao simptomi nečeg sasvim drugog, ređa iznenadne padove, konfuzne informacije, strah, neprihvatanje, bolove, a zatim i nesnosne bolove zbog kojih čak i mlad čovek pomisli da je bolje da umre. Teška bolest je teška i članovima porodice, iscrpljuje fizički, psihički, finansijski. Bitka sa bolešću je uvek nepravedna! Ali i neizbežna, jednom kada se desi. Kao lišće sa drveta u jesen, bolesnika napušta jedan po jedan prijatelj, opcija, nada. Stara izreka ponavlja se i u romanu – čovek se rađa sam i umire sam. Nema super-heroja koji bi od toga napravili srećan kraj.

Druga dimenzija nesreće kreće od polovine romana. Prelazak sa lične borbe na globalan problem u zdravstvu, korupcije, pronevere, podmićivanja, greške, nemar, i ponovo ta reč  - surovost među onima koji su položili zakletvu da će biti humani. Nevezano za roman, sa velikim ogorčenjem odavno sam i sama primetila da se lekarima više ne može verovati i da ljudi umiru samo čekajući  mesecima na slobodan termin, nezbrinuti. A opet, bolesnik nema kome da se obrati sem njima. Kao da se u časovima beznađa za sebe, u junakinji romana „Smrt u belom mantilu“ rodila dodatna snaga da se izbori za pomoć deci i ljudima u još goroj situaciji. Tada istine izlaze na videlo, kao i malo svetlo nade na kraju priče.

Dragi moji, Marija Gojković! Preporuka za sve što dotakne. Zagrlite sve ljudsko i lepo dok traje i mislite o onome što je pisala!