KLJUČ

Ne znam kad i kako se taj ključ našao u mom džepu. Znala sam čemu služi. Potreban mi je da otvorim vrata sreće. Međutim, pred sobom imam mnoštvo takvih vrata. Da li se iza svakih krije sreća i da li je svaka od njih moja? Pre svega, teško je poverovati da jedan  ključ otvara sve. Da... to nije običan ključ... to je taj ključ...

Razmišljala sam da li ima smisla probati sva. Probala sam. Iza prvih koje sam uspela otvoriti bilo je lutkarsko pozorište, a ispod dasaka provalija. To je ono što se dobija kada se igra na sreću i sa srećom. Ono što se dobija kada si u sreći nije se otvorilo. Devedest osam vrata, devedest osam pogrešnih. I jedna neotvorena. Bacila sam ključ! Ovo nije moj ključ! Ovo je ključ tuđe sreće! Neko će ga naći i biti srećan. Ni jedna od devedeset devet vrata nisu ovde zbog mene. Postoji li sreća uopšte? Postojim li? Sada okrećem leđa sreći i gasim svetlo za sobom. Zašto to nisam učinila ranije? Nisam znala da li ne osećati sreću znači osećati nesreću. Nisam znala da li ne osećati sreću znači nemati je. Put na koji krećem više ne žubori pitanjima, više ne izaziva  opcijama. Opcije koegzistiraju sa nama i niko više nikome ne pripada. Mada... mora da postoji razlog zašto su tu. Više se ne rađa ideja koja me jutrom budi. I ne sviće, ali ni sumraka nema. Samo napred i nazad. Napred i nazad naizgled deluju isto. Ne garantujem za tačnost konstatacije da postoje dva smera. Garantujem da opažam privid toga. Samo pokret! Desio se taj pokret nezaustava i sve tačke kružnog puta koje su do sada statično činile niz, sada čine pokret. Vertigo. I vertigo je privid sreće.

Oni koji veruju u protok vremena pronašli su ključ. Zaustavili su me, kako oni tvrde, nakon dvadeset  godina da bi  ključ vratili  vlasniku. Ne, rekoh im, ko nađe njegovo je! Na određen način, morali smo se složiti da smo svi mi pošteni nalazači ključa. Bilo nas je devedest devet. Otišli smo zajedno do napuštenog hotela sreće koji je pre dvadeset godina bio hotel napuštene sreće. Razumete li? Govorila sam im o devedest devet vrata, opisivala svaka od njih detaljno, kao da je juče bilo. Na adresi hotela pronašli smo samo jedna vrata. Gledali smo se zbunjeno. Gde su sva nestala?! Ko je ovde lud?! Proverih adresu i uverih se da greške nema. Slegla sam ramenima i postidela se. Ko sada treba da otvori vrata? Pa, ključ! Ključ se sam okrenuo i brava je škljocnula. Ja sam je prepoznala! Sa velikim osmehom na licu, pozvala sam ljude da zakorače u moju sreću! Pre tačno dvadest godina baš taj ključ nije otvorio ova ista vrata. Sada su se otvorila sama. Zahvalna!

( odlomak iz romana u nastajanju)