ČOVEK SA ŠEŠIROM
Svetla velegrada pala su na sniženja, na šarene lampione, dečiji luna park... Bilo je to vreme davanja, vreme iznenađenja, vreme užurbanosti da se stigne obradovati svako na koga si odavno zaboravio. Bilo je vreme pred Božić. Mraz, sitne pahulje su letimično projvejavale bez ozbiljne namere da naprave pokrivač. Mirisalo je na kuvano vino. Svakodnevno sam prolazila tuda i uvek bi me zaustavio neko u pokušaju da proda kakvu sitnicu, ciganka da mi prorekne sudbinu, invalid da isprosi koji dinar. I bilo je mnogo te tuge u ulici. Što više te tuge, navalentniji su bili. Kako reagovati...daš što ti se zatekne u džepu, nastaviš svojim poslom i malo i ujedeš za usnu jer znaš da duguješ za struju već dva meseca i niko to ne zna niti zbog toga žali. A taj čovek sa belim šeširom je stajao uvek na istom ćošku i povremeno skidao svoj šešir, a onda bi dugo gledao u njega. Njegovo odelo bilo je staromodno, šarenog dezena, a boja šešira se uopšte nije uklapala uz njega. Kada bi skinuo še...