Dobrota Negoslave na svim dijalektima - Blag reč

Nakon svih nevolja koje su nas zadesile, duga na nebu pojavi se u punom sjaju. U jednom tako dragocenom momentu, to su bile vesti o izlasku nove knjige prijateljice koju nisam imala mogućnosti dugo da viđam.Čast mi je da je poželela svoju mudrost da mi pokloni. 

Negoslava Stanojević je diplomirani ekonomista, iskusni novinar, pasionirani bloger pisac, ljubitelj putovanja, slikanja, dobre hrane i još boljeg druženja. Za ljubitelje rodno osetljivog rečnika, mogu samo reći profesionalka, a ostalo nek prilagode svojim pravilima. :) Najveći doprinos koji autorka doprinosi srpskoj kulturi negovanje srpskog folklora kroz autentične opise i tematski prikaz života običnih ljudi u manjim sredinama. Ona zalazi u sve kutke nacionalnog ponosa i bola, društvenog života i društvenih problema. Kroz njenu knjigu Blag reč, govori iskustvo, iskonska tradicija i narodna mudrost. Njen izraz je realističan i sa poukom.

Zaplanjski dijalekat kojim govore likovi ove knjige, prvenstveno Baba Grozda, spada u istočnoštokavsku grupu rasprostranjenu na teritoriji Svrljiga i Zaplanja, a konkretno Niša i okoline, koji su autorki najbliži. Praveći zapise istih, a često, tj. naročito audio varijante svojih priča, Negoslava čini jedan od najlepših patriotskih podviga posle Stevana Sremca, Sime Matavulja ili Bore Stankovića. A sem karakterističnog folklora u jeziku i tematici, mene lično, knjiga Blag reč tokom čitanja često je podsetila stilom na Andrićeve Znakove pored puta. Zapažanja, promišljanja i mudrosti koje nose izvesnu svevremenost ovog podneblja i mnogih generacija...

Iz recenzija Mr Aleksandre Nikolić-Matić, Merime Arantović i Zore Dabić odmah ćete osetiti miris vinogradske breskve, takođe poznate pod imenom Baba-Grozda, dotaći se satirično humorističnih preseka ljudskih slabosti i uveriti se da vam je pouka dobrote, pouka poštovanja i blagosti razumevanja kojim obiluju priče u knjizi preko potrebna.

Moja reakcija već nakon pročitane polovine je bila da ću knjigu poželeti uvek da nosim sa sobom u torbi, kao ruku prijatelja za podsećanje da negde po ćoškovima Srbije, porodice, tradicije još ima prave podrške i pravih ljudi.

Oduševilo me je što su naslovi priča samoobjašnjivi, kao "Ima gi razni", "Pobrgo stignem kad idem popolak, "Čuvaj savet za onija koji ga iskaju", "Neće ti otpadnu ruke" ili "Trn u oko".

Ako želite da lakše prođete koroz životno trnje, pročitajte obavezno Blag reč, ali za svaku preporuku su i prethodna knjiga Jošte čekam taj reč da mi rekne, kao i digitalna, Kaleidoskop.

Populiarti na kafi sa Jadrankom

Divan je osećaj ugostiti umetničke duše i sva ta opuštena ćaskanja o našim interesovanjima, kreativnom procesu i novim dostignućima. Namenjeno je onima koji cene prave vrednosti, pa i sa onima koji su bar radoznali. Jadranka Bežanović Sovilj je 19. marta 2021. gostovala u emisiji povodom objavljivanja svoje zbirike priča i pesama "Venac ljubavi i poneki trn". Uz kafu ženski razgovori prošetaju maštom... Ovo je snimak prvog video podkasta te vrste. Pratite YouTube kanal Populiarti svakog petka u 19 h. Zabavite se!

NOVI PODKAST, EMISIJA IZ KULTURE, POPULIARTI NA KAFI

Zdravo drugari! Imamo extra vest! Kreće novi podkast, emisija iz kulture, Populiarti na kafi!

Ako ste kreativni, umetnik ste i želite promovisati nešto novo ili tek počinjete, prijavite se da snimimo opušten razgovor koji će biti emitovan na Fejsbuku i Jutjubu petkom u 19 h. Dovoljno je naravno i samo da nas pratite, trudićemo se da budemo zanimljivi. Adresa: populiarti@gmail.com

FB grupa Populiarti - kreativci i sanjari

I JAKO BITNO, HVALA BESKRAJNO, ZAPRATITE KANAL Populiarti

Vidimo se!

 

Ne propustite

"DVA PISCA I VILA" gostuju na Sceni Belić, Bogdana Teofilovića 19 u Čačku! Program počinje u nedelju 7. juna u 19h. Ulaz slobodan! Kiša nije pozvana, vi jeste!

Autori Draga i Dalibor Ćulibrk iz Beograda predstaviće se prvi put u novom gradu. Uz dirigentsku palicu kolege, organizatora već tradicionalnih kulturnih zbivanja u Čačku, Vladira Radovanovića i Žaklininu magičnu interpretaciju odlomaka iz romana Tokovi snova, Kamikaze, Neobičan dan i Lalejna, dva pisca će govoriti o svojoj borbi "Perom kroz oluju" u Srbiji. Žaklina, Draga i Dalibor su inače osnivači udruženja Populiarti, koje ostvaruje ciljeve u oblastima; kultura, umetnost i kreativno stvaralaštvo. Misija udruženja je upravo pomoć neafirmisanim talentovanim ljudima u različitim oblastima i širenje kulturne svesti i inicijative i van okvira prestonice.

 Druženje za ne propustiti ili preporučiti!

LALEJNA od gitare do knjige

Postavim sebi pravilo da ću svim savremenim, manje ili više afirmisanim piscima koji su na mene ostavili trag posvetiti jednaku pažnju, da ću pripaziti da se ne ponavljaju prikazi istog autora, ali

ponekad je nemoguće odoleti! Da se iskupim, ovo će biti više utisak, nego prikaz, skraćena verzija... oduševljenja. Da li je to znak da neko postaje moj omiljen pisac? Sačekaću sledeću knjigu da to potvrdi. 

Dela autora Dalibora Ćulibrka čitala sam sledećim redom: Neobičan dan, Daleko od neba i Lalejna. Neobičan dan i Lalejna su romani sa dosta dinamike, iznenađenja. Ima zapleta, nema rasplinjavanja. Priča teče pitko, poji se nektarom blage misterije i svaki put urodi plodovima spoznaje da su svi detalji povezani, da nismo sami na putu od trnja koji se ne može zaobići. Spisateljska majstorija ovako mladog autora u kompoziciji, karakterizaciji i pshihologiji likova je zapanjujuća. 

Lalejna je slepa. Lalejna je siroče. Ona možda pati, ali vam nikad neće dati razloga da je sažaljevate. Lalejna ne prihvata ne kao odgovor, jer ona je neminovonost! Nije bitno da li mislite da ste spremni za nju. Postoje trenuci u ljudskom razvoju kada kroz simbole božanske intervencije moramo naučiti da prihvatimo život, drugačije ljude, ono što deluje kao nepravedno i bolno sagledati iz drugog ugla i izvući pouku. Lalejna nije ime, već mesto ukrštanja sudbinskih niti. Njena prošlost i sadašnjost povezuju čoveka sa gitarom sa čovekom koji piše knjigu. Ona je tako neobična, da pukim primerom svoje egzistencije nagoni da veruješ u čuda. Svojom ljubavlju isceliće sakatu ruku, dok gitara pod njom ne zazvuči kao pesma slavuja. Svojom ljubavlju spojiće ljude koji se nikada ne bi sreli, da nije vreme da se spasi život nedužnog, nedužnog koji treba da napiše knjigu, a da toga još nije svestan.

Ako osećate potrebu da neki višegodišnji mrak ispunite substencijalnom nadom, ako ste veri davno zatvorili vrata, pročitajte roman Lalejna i udahnite je ponovo, kroz novi prozor sa pogledom na širu sliku ovog života!

POPULIARTI, umeće naroda

Dragi prijatelji,
Dozvolite da se predstavimo. Prenosim vam predivne utiske sa prvog upisa u udruženje kreativaca POPULIARTI.

Udruženje je zvanično registrovano 12.2.2020. i ostvaruje ciljeve u oblasti: kultura, umetnost i kreativno stvaralaštvo. Osnivači Dragica Majstorović Draga, Žaklina Firanović-Petrovski i Dalibor Ćulibrk od sada su vama na usluzi u sedištu udruženja u Koste Glavinića 2, Beograd, preko fejsbuk grupe "POPULIARTI - kreativci i sanjari", kao i preko stranice "PopuliartiUdruzenje".

Bavite se slikanjem, fotografijom, vajarstvom, ikonopisanjem? Imate zanimljiv hobi, pravite lutke, ukrasne figure, brod u boci, nakit, šahovske figure, vezete, pletete... ma, samo recite. Važno je da je ono što radite maštovito, a poželjno i je da je unikatno. Nismo ovde isključivo zbog akademskih i sertifikovanih profesionalaca i virtuoza (mada su više nego dobrodošli). Želimo što više biti vetar koji duva u leđa talentovanom početniku, neafirmisanom entuzijasti. Možete kod nas organizovati izložbe promotivne ili prodajne.

Pišete dobro, a još niste ništa objavili? Udruženje ima u planu književne konkurse i publikovanje zbornika sa odabranim radovima.

Pišete, objavljujete, ali vam je problem naći povoljan prostor u Beogradu za promociju? Sedište udruženja može da vam izađe u susret prostorom na prometnom mestu, kod Sajma. Kapacitet je manji, petnaestak gostiju za sedenje i još pet za stajanje realno. Elem, moram vam reći iz iskustva, u velikom broju slučajeva, sem ako niste Lagunina zvezda, kad se za promociju prijavi pedesetoro, na kraju dođe samo dvadesetak osoba, pa ne škodi da razmislite.

Niste iz Beograda i nikako ne uspevate da plasirate svoje umotvorine ili rukotvorine? Pišite nam na populiarti@gmail.com kakve planove imate i opišite čime se bavite, poželjno uz par fotografija vaših radova. Velika je verovatnoća da možemo naći rešenje.

Muzičar ste? Iskreno, u udruženju, pošto se nalazi u Poslovnom centru Senjak, moguća je samo "unplugged" svirka sa malo gostiju. To vas pak ne sprečava da pravite druženja, manje audicije, manje probe. Možda vam zatreba samo prostor da ostavite opremu? Novi ste, potrebna vam je preporuka nekog ko ima studio? Bar preporuka ništa ne košta.

Predavač ste ali niste sigurni da li predavanja imaju veze sa našim ciljevima? Kontaktirajte nas, nekad će biti moguće da se uskladimo, nekad ne.

Udruženje POPULIARTI radi od srca. Cenimo svoj rad, kao i vaš! Uverićete se, povoljinije je teško naći. San da sklonimo umetnike i velike talente sa ulice, san da stvaralaštvo pretvorimo u terapiju, zadovoljstvo i univerzalni jezik gori u našim srcima! Povremeno će biti humanitarnih akcija i besplatnih radionica ili predavanja i bićete blagovremeno obavešteni. Samo davanjem, privlačimo ono što zaslužujemo!

POPULIARTI, zvezda je rođena

Uzbuđenje ne mogu sakriti! Danas, upravo na godišnjicu rođenja obožavanog Laze Kostića,  obradovala me je vest da je zvanično odobreno udruženje POPULIARTI, čiji smo osnivači Žaklina Firanović Petrovski, Dalibor Ćulibrk i ja, Draga.

Populiarti, naziv skovan od dve italijanske reči koje približno znače - umetnost naroda, nevladino je, neprofitno udruženje, osnovano s ciljem da podrži i promoviše rad u oblasti kulture, umetnosti i kreativnog stvaralaštva. Dobrodošli su nam svi oni koji nešto stvaraju na maštovit način. Želimo da okupljamo pisce, slikare, fotografe, muzičare, ali i one koji određena znanja prenose na inovativan način. Zatim tvorce dečijih igračaka, šahovskih figura, maketa aviona, nakita, negujemo tradiciju kroz narodnu radinost, i da ne nabrajam,  kratko i jasno, mašta može svašta!

U planu su radionice, ali i neobavezna druženja, humanitarne akcije i slično. Sedište udruženja je u Beogradu, Koste Glavinića 2, ali su naša vrata otvorena za celu Srbiju. Saradnja sa inostranstvom trenutno je moguća preko interneta.

Budite u toku! Hajde da zajedno gradimo pozitivu!

Predsednik udruženja POPULIARTI,
Dragica Majstorović, Draga

NEOBIČAN DAN I MI

Uoči izlaska novog  naslova Dalibora Ćulibrka, iz riznice izvlačim prvi biser, roman Neobičan dan. Uistinu neobilčan, poput fenomena otvaranja trećeg oka, u  kome, van vremenskih i prostornih limita obitava doživljaj istine i svrsishodnost svega, taj dan je promenio način na koji autor tumači uzročno-posledične veze svih dešavanja i postavio temelj harmonije sa sobom u svetu i svetom u sebi. Ono što se iz toga prelije, pretočeno u reči, filosofija je izbora koji nam je dat.

Autor ne krije, već s velikom radošću ističe uticaj koji su Donald Volš i knjiga Razgovori s bogom imali na njega. Radost ponovnog rođenja je neminovna u trenucima kada odjednom sve postane jasno i pred nama se raščisti put.

Roman sam pročitala u dahu, kako najbolje upijam, kad god sam u mogućnosti. Sastoji se od više povezanih priča o Milošu, ljudima i pojavama koji su mu se desili, jer je tako moralo biti. Pripovedački i kompozicijski intrigantno, filmski tečno, svima bez preterane epike prijemčivo, autor postepeno otkriva odsustvo slučajnosti. Povezuje baš one likove i baš one prelomne trenutke u njihovim životima koji su potrebni da se spasi život ili savest. Da nesavršen oprosti nesavršenom. Da sebi prizna skrivenog sebe i sve to zagrli. Ćulibrkov Neobičan dan, deo priče je koja tek počinje i početak priče o svetoj ljubavi.

Da li je slagalica zvana život poštena igra? Koga krivimo za to? Da li je vera ključ koji otvara vrata promena, da li smo moćni s njom u posedu? Zbog čega još nismo spremni kao vrsta na apsolutno, beskonačno i večito? Saznajte kada zavirite među korice!

GROFICA MILA TONKIN

Razmišljajući koji pristup da izaberem da na sebi svojstven način predstavim jedno delo ovakve dubine, spontano su počele da mi naviru misli i rečenice ni prikaza, ni recenzije već, nazovimo to pričom o duši. Grofica Mila Tonkin, roman spisateljice Mire Paskval o sudbini žene sa ožiljkom koja je, promašujući ljubav, širinom svoje ličnosti izgradila život vredan spomena i poštovanja, upravo me inspiriše...

Kada suze onih koji ne umeju svoje grehe ni spoznati ni okajati, poteku iz oka nežnog anđela, one težinom svojom na licu izdube brazdu. One solju neprerađenom zaparaju mrak između želja i svrsishodnosti, ne mareći za nesrazmernost tereta po gramu ženske duše. Pitanje da li se može živeti kao isti u drušvu koje pravi razlike, još nije ušlo u pore smrtnih, nesavršenih, a varljivim uniformizmom odenutih. Osvešćenje njihovo protagonistkinja romana, Mila, najpre očekuje kao plod intelekta nekih od njih, zatim to čeka kao sporu, a izvesnu božiju pravdu, da bi konačno, često razočarana, pokušala plastičnim primerima da ukaže na to da je samo pitanje trenutka, kada bilo ko od nas može biti na njenom mestu. Nesreća nije tako daleko kako se ljudima čini, jer dok se neko rodio sa njenim obeležjem, bolest, rat ili nezgoda svakog trenutka mogu ispeglati tu barijeru koju uniformisani svet pravi između sebe i po nečemu drugačijeg bića.

Kada se ogledalo u tuđem oku slomi, odraz iskrivljen ostaje u samoći onog ko ima toliko lepote drugima da pruži. Mila Tonkin je iz moje vizure, žena iz slomljenog ogledala. Ona želi da sklopi deliće slomljenog stakla i živi jednu uobičajenu priču, ali pritom priželjkuje nepostojeću savršenu ljubav. Postoje ti retki entiteti koji silinom svoje dobronamernosti i plemenitošću svoje namere stvaraju savršenstvo, kao sinfoniju za gluve. Iz ličnog iskustva, moram priznati da, pošto lek za rane na duši nikada nije postojao, duša ima samoisceljujuću moć kroz sanjarenje, ideale, eskapizam u ideju savršenstva. Kao država u državi, unutarnji svet žene ima lik, oblik, vreme, mesto, način, miris i boju. Žena se oseća bezbedno samo u okviru tog sveta. Ipak, ona se nada da će se, kad-tad snovi iskrenih osećanja realizovati. Međutim, ono što se realno, umesto toga desi, uplaši je, ponekad samo zbog drugačije pojave, kao što drugačija pojava ponekad uplaši ljude. Između svega, izostane pružena ruka sa obe strane. Skok u nepoznato. I to je univerzalna poruka za sve žene, nosile one ožiljak na licu, ili na duši.

Da li vredi sebi postavljati pitanja na koja niko nikada nije dobio odgovor? Zašto osuđenom pred višnjim niko ne pročita presudu? Zašto tvorac ćuti kada mu se obraćamo? Možda iz istog razloga zbog kog učitelj ćuti dok radimo test. Draga protagonistkinja Mila, nije mogla da bude u isto vreme inteligentna i ravnodušna. Odgovore je tražila, kao što je tražila zrno dobra u ljudima, kao poslednju kap u vode u pustinji. Bezuslovno prihvatanje neobjašnjivih pojava i sudbine, najteži je zadatak s kojim se čovek suočava. Zato je mir pronašla u veri i roditeljstvu koji počivaju na bezuslovnoj ljubavi, a ne na razumevanju.

Ovo delo nije elegija bespomoćnog. Ovo delo je pobeda duha nad velikim iskušenjem. Napisano bez šećera, bez suvišnog lamenta nad sudbinom, bez skrivanja sitnih ljudskih slabosti, više stoički hrabro, nego ženski empatično, ovo delo produžava svoje poruke i nakon smrti.

Grofica Tonkin titulu je stekla udajom, kao krunu od trnja, nenadano, kao što je nenadano jedna neprimećena devojka, devojka sa jakom potrebom da bude voljena, potrebe drugih zadovoljila. U bunar njenih želja nije palo dovoljno ljubavi i on se punio progutanim suzama, ali je žedne napojio. Možda se protagonistkinja na trenutke osetila iskorišćeno zbog toga, ali će čitataoci, naročito na samom kraju romana osetiti da je sve moguće prevazići.

Iskreno preporučujem knjigu svima koji u pisanoj reči pronalaze smisao i filozofski uzlet svoga bitisanja. Spisateljica Mira Paskval je romanom Grofica Mila Tonkin zagrebala po licu društva i zakucala na vrata naših srca. Ima li koga?

KNJIGA DA SE NAJEŽIŠ

Paganska knjižara, delo je autora Karla Astrahana, urednika programa Biblioteke Milutin Bojić u Beogradu, predsednika Udruženja umetnika Srbije i organizatora mnogih kulturnih manifestacija. Astrahan je autor još jedne novele, Pustolovine Stefana Hajdina i sprema nam nešto novo. Afirmacija mladih književnika i umetnika, kao i svih inovacija u tom domenu, misija su koju ovaj svestrani čovek obavlja sa velikim entuzijazmom, šireći optimizam i pleneći boemskim šarmom svuda gde je njegovo prisustvo poželjno.

Zanimalo  me je, strahovito me je kopkalo kako piše neko ko živi među knjigama i za knjigu.  Objavljena još 2009. godine, Paganska knjižara nije više nešto što se može lako naći. Nisam odustala od potrage, i konačno sam je pronašla! Najpre sam je gledala sa osmehom, da je pripitomim. Čula sam da su u pitanju napete priče fantastičnog žanra. Volim kad naslov nekog dela najavi sadržaj. Predosećala sam misteriju, mada mi to niko unapred nije rekao.

Osam priča povezanih misterijama sa elemntima horora koji nepredviđeno izranjaju na pločnicima grada univerzalnog tipa, povezuju i slični likovi, tako da je veoma lako knjigu shvatiti i kao roman u pričama. Ne želim da prepričam niti jednu, da ne bih kvarila neizvesnost i užitak, koji, kao pred premijeru svetskog filmskog mega -hita morate osetiti, a znam da ne očekujete iz pera autora sa našeg prostora. Neizostavno ćete primetiti obrazac – bio je sasvim običan dan, kada odjednom, iz prikrajka... i od tog trenutka više ništa neće biti isto. Ali, veština pripovedanja i riznica ideja kojim su zapleti inspirisani, apsolutno je, hipnotično čudesna! Knjiga je da se naježiš, kao ispala iz foldera Stivena Kinga ili Roda Sterlinga (Zona sumraka).

Dominantna odlika Paganske knjižare je jedno obilje sintaksičke i leksičke vratolomije. Ako je Vilijam Fokner ušao u Ginisovu knjigu rekorda dužinom rečenice, Astrahan mu ozbiljno parira, što nisam sretala često u domaćoj literaturi modernog vremena i valjalo mi je, na početku čitanja, malo izoštriti koncentraciju. Da li je to stil ili trik autora? Zašto pomišljam da može biti trik? Zato što je  za događaje u knjizi potrebno baš to, stoprocentna koncentacija i uživljenost.  Deskripcija je toliko detaljna i uverljiva, da je potvrdila moju početnu strepnju da ću se previše uživeti u radnju i prestraviti, pod stare dane. Neobični događaji često su povezani sa egzotičnim antikvarnim predmetima, paganskim ritualima, neobjašnjivim fenomenma kratkotrajne moći ili kobi koja može nekome pomutiti razum.

Moram da naglasim da je veoma transparetntno da su opisani „onostrani događaji“ samo fantastika i plod piščeve mašte. Oseća se intenzivna artističko- kulturološka podloga. I sami likovi su intelektualci, te vas uveravam, nikakve satanističke ideje ne prete vam od čitanja Paganske knjižare.

Ono što već uzburkan adrenalin jezivim pričama dovodi do tačke ključanja su i česte erotikom nabijene epizode strastvenih likova, stoga, deco, sačekajte malo sa čitanjem knjige. Odrasli napred.

U zaključku, dodajem samo jedno pitanje kroz uzdah, zašto se o književnom delu Karla Astrahana nedovoljno govori?

DOGAĐAJ

S ponosom najavljujem promociju čak dva svoja nova dela, bili smo vredni, a i srećne ruke! 

U četvrtak, 5. decembra u Kući Đure Jakšića u Beogradu sa početkom u 19 časova, možete prisustvovati predstavljanju zbirke poezije Silazak anđela i romana Kamikaze, objavljenih pred sam Sajam knjiga tekuće godine zahvaljujući IK Presing. Zbirka sadrži mešavinu metafizičkih i ljubavnih pesama, dok se roman bavi izuzetno ozbiljnim problemima društva, kao što su sekte i trgovina organima. Ostale informacije potražite na priloženom plakatu. Vidimo se! 

Srdačno,

autor Draga

NEDOVRŠENO U NASLOVU I NADANJU

Nedavno sam na Sajmu knjiga došla do zbirke priča Vladimira Radovanovića, iako je objavljena još 2016. Stajala sam pred tri njegova naslova: Nedovršeno, Ples žene leptira i Taština praznine i znala da su svi najava opasnih ljudskih dubina i pobune protiv bezličnosti vremena.

Nedovršeno sadrži priče koje se završavaju sa tri tačke ali ne u smislu prekinute niti, već neizvesnosti, a često i mistike kojom sve viore, poput šala na vetru. Opisi sivila usamljenosti, otuđenosti i potrage za smislom, za odgovorima, odjekuju hodnicima nečijeg života. Ti odjeci su me na trenutke podsećali na opštu atmosferu Trećeg čoveka Grejama Grina. U sred nedešavanja pojavljuju se seni i aveti savesti da odigraju partiju pravde. Ona se prikrada, ona je izvesna u svojoj neočekivanosti, baš kao i oni drugačiji momenti, kada shvatiš da nešto nije bilo toga vredno. Najteža su suočavanja sa samim sobom i strahom, teža su od bolesti, teža od smrti. Od njih bekstva nema, sem u ispovest i molitvu. I Dostojevski kroz te likove ne spava, a čekanje je proces... rekao bi Kafka.

Akreri su često naznačeni samo inicijalima.To su ljudi koje srećemo na ulici, ali nam se pogledi nikada ne sretnu, ljudi koji vuku teret svakodnevice do svojih udaljenih odaja i zatvaraju za sobom vrata intime, vrata velikih i malih tajni koje čekaju nekada osvetu, nekad odgovor, tračak nade, spas.

Iako čovek koji priča o detinjstvu, ratu, političkim intrigama i pustoši svog pokradenog dostojanstva, pustoši grada koga je nekad voleo i još mnogo čemu, najviše mi se u sećanje urezala priča sa ljubavnom temom, Nedovršeni čin, koja, nekako iz daleka, najviše najavljuje nadu u naslovu i srećan kraj.

Toplo preporučujem zbirku priča!

SMRT U BELOM MANTILU

Marija Gojković je ime koje treba zapamtiti kao sinonim za hrabrost. Mlada autorka nam je već podarila tri romana „Prodata“, „Beleg na duši“ i „Smrt u belom mantilu“. Sami naslovi ovih dela već mnogo govore, najavljuju šokantne istine. U vreme kada nas celokupna javnost zamajava bajkama o tome kako nam je ružičast život i kako možemo malim prstom sve probleme sami da rešimo, retko ko progovara o stvarnom stanju stvari.

Moram da priznam da sam se uprkos jakoj volji, sa nekom zebnjom prihvatila čitanja romana koji eksplicitno nagoveštava suočavanje sa smrću. „Smrt u belom mantilu“ je ipak, veoma topla, životna priča, te je bukvalno nisam mogla ispustiti iz ruku do poslednje stranice. U pitanju je ispovest devojke koja se, iznenada suočila sa blizinom smrti. Umesto da voli, zasnuje porodicu, gradi karijeru, upozna život i svet, teško se razbolela. Neposredna intimna priča o celokupnom košmaru koji se dešava u slučaju kada napreduje neizlečiva bolest, niže slike promena u organizmu koje započinju naizgled benigno, kao simptomi nečeg sasvim drugog, ređa iznenadne padove, konfuzne informacije, strah, neprihvatanje, bolove, a zatim i nesnosne bolove zbog kojih čak i mlad čovek pomisli da je bolje da umre. Teška bolest je teška i članovima porodice, iscrpljuje fizički, psihički, finansijski. Bitka sa bolešću je uvek nepravedna! Ali i neizbežna, jednom kada se desi. Kao lišće sa drveta u jesen, bolesnika napušta jedan po jedan prijatelj, opcija, nada. Stara izreka ponavlja se i u romanu – čovek se rađa sam i umire sam. Nema super-heroja koji bi od toga napravili srećan kraj.

Druga dimenzija nesreće kreće od polovine romana. Prelazak sa lične borbe na globalan problem u zdravstvu, korupcije, pronevere, podmićivanja, greške, nemar, i ponovo ta reč  - surovost među onima koji su položili zakletvu da će biti humani. Nevezano za roman, sa velikim ogorčenjem odavno sam i sama primetila da se lekarima više ne može verovati i da ljudi umiru samo čekajući  mesecima na slobodan termin, nezbrinuti. A opet, bolesnik nema kome da se obrati sem njima. Kao da se u časovima beznađa za sebe, u junakinji romana „Smrt u belom mantilu“ rodila dodatna snaga da se izbori za pomoć deci i ljudima u još goroj situaciji. Tada istine izlaze na videlo, kao i malo svetlo nade na kraju priče.

Dragi moji, Marija Gojković! Preporuka za sve što dotakne. Zagrlite sve ljudsko i lepo dok traje i mislite o onome što je pisala!