Ne propustite

"DVA PISCA I VILA" gostuju na Sceni Belić, Bogdana Teofilovića 19 u Čačku! Program počinje u nedelju 7. juna u 19h. Ulaz slobodan! Kiša nije pozvana, vi jeste!

Autori Draga i Dalibor Ćulibrk iz Beograda predstaviće se prvi put u novom gradu. Uz dirigentsku palicu kolege, organizatora već tradicionalnih kulturnih zbivanja u Čačku, Vladira Radovanovića i Žaklininu magičnu interpretaciju odlomaka iz romana Tokovi snova, Kamikaze, Neobičan dan i Lalejna, dva pisca će govoriti o svojoj borbi "Perom kroz oluju" u Srbiji. Žaklina, Draga i Dalibor su inače osnivači udruženja Populiarti, koje ostvaruje ciljeve u oblastima; kultura, umetnost i kreativno stvaralaštvo. Misija udruženja je upravo pomoć neafirmisanim talentovanim ljudima u različitim oblastima i širenje kulturne svesti i inicijative i van okvira prestonice.

 Druženje za ne propustiti ili preporučiti!

LALEJNA od gitare do knjige

Postavim sebi pravilo da ću svim savremenim, manje ili više afirmisanim piscima koji su na mene ostavili trag posvetiti jednaku pažnju, da ću pripaziti da se ne ponavljaju prikazi istog autora, ali

ponekad je nemoguće odoleti! Da se iskupim, ovo će biti više utisak, nego prikaz, skraćena verzija... oduševljenja. Da li je to znak da neko postaje moj omiljen pisac? Sačekaću sledeću knjigu da to potvrdi. 

Dela autora Dalibora Ćulibrka čitala sam sledećim redom: Neobičan dan, Daleko od neba i Lalejna. Neobičan dan i Lalejna su romani sa dosta dinamike, iznenađenja. Ima zapleta, nema rasplinjavanja. Priča teče pitko, poji se nektarom blage misterije i svaki put urodi plodovima spoznaje da su svi detalji povezani, da nismo sami na putu od trnja koji se ne može zaobići. Spisateljska majstorija ovako mladog autora u kompoziciji, karakterizaciji i pshihologiji likova je zapanjujuća. 

Lalejna je slepa. Lalejna je siroče. Ona možda pati, ali vam nikad neće dati razloga da je sažaljevate. Lalejna ne prihvata ne kao odgovor, jer ona je neminovonost! Nije bitno da li mislite da ste spremni za nju. Postoje trenuci u ljudskom razvoju kada kroz simbole božanske intervencije moramo naučiti da prihvatimo život, drugačije ljude, ono što deluje kao nepravedno i bolno sagledati iz drugog ugla i izvući pouku. Lalejna nije ime, već mesto ukrštanja sudbinskih niti. Njena prošlost i sadašnjost povezuju čoveka sa gitarom sa čovekom koji piše knjigu. Ona je tako neobična, da pukim primerom svoje egzistencije nagoni da veruješ u čuda. Svojom ljubavlju isceliće sakatu ruku, dok gitara pod njom ne zazvuči kao pesma slavuja. Svojom ljubavlju spojiće ljude koji se nikada ne bi sreli, da nije vreme da se spasi život nedužnog, nedužnog koji treba da napiše knjigu, a da toga još nije svestan.

Ako osećate potrebu da neki višegodišnji mrak ispunite substencijalnom nadom, ako ste veri davno zatvorili vrata, pročitajte roman Lalejna i udahnite je ponovo, kroz novi prozor sa pogledom na širu sliku ovog života!

POPULIARTI, umeće naroda

Dragi prijatelji,
Dozvolite da se predstavimo. Prenosim vam predivne utiske sa prvog upisa u udruženje kreativaca POPULIARTI.

Udruženje je zvanično registrovano 12.2.2020. i ostvaruje ciljeve u oblasti: kultura, umetnost i kreativno stvaralaštvo. Osnivači Dragica Majstorović Draga, Žaklina Firanović-Petrovski i Dalibor Ćulibrk od sada su vama na usluzi u sedištu udruženja u Koste Glavinića 2, Beograd, preko fejsbuk grupe "POPULIARTI - kreativci i sanjari", kao i preko stranice "PopuliartiUdruzenje".

Bavite se slikanjem, fotografijom, vajarstvom, ikonopisanjem? Imate zanimljiv hobi, pravite lutke, ukrasne figure, brod u boci, nakit, šahovske figure, vezete, pletete... ma, samo recite. Važno je da je ono što radite maštovito, a poželjno i je da je unikatno. Nismo ovde isključivo zbog akademskih i sertifikovanih profesionalaca i virtuoza (mada su više nego dobrodošli). Želimo što više biti vetar koji duva u leđa talentovanom početniku, neafirmisanom entuzijasti. Možete kod nas organizovati izložbe promotivne ili prodajne.

Pišete dobro, a još niste ništa objavili? Udruženje ima u planu književne konkurse i publikovanje zbornika sa odabranim radovima.

Pišete, objavljujete, ali vam je problem naći povoljan prostor u Beogradu za promociju? Sedište udruženja može da vam izađe u susret prostorom na prometnom mestu, kod Sajma. Kapacitet je manji, petnaestak gostiju za sedenje i još pet za stajanje realno. Elem, moram vam reći iz iskustva, u velikom broju slučajeva, sem ako niste Lagunina zvezda, kad se za promociju prijavi pedesetoro, na kraju dođe samo dvadesetak osoba, pa ne škodi da razmislite.

Niste iz Beograda i nikako ne uspevate da plasirate svoje umotvorine ili rukotvorine? Pišite nam na populiarti@gmail.com kakve planove imate i opišite čime se bavite, poželjno uz par fotografija vaših radova. Velika je verovatnoća da možemo naći rešenje.

Muzičar ste? Iskreno, u udruženju, pošto se nalazi u Poslovnom centru Senjak, moguća je samo "unplugged" svirka sa malo gostiju. To vas pak ne sprečava da pravite druženja, manje audicije, manje probe. Možda vam zatreba samo prostor da ostavite opremu? Novi ste, potrebna vam je preporuka nekog ko ima studio? Bar preporuka ništa ne košta.

Predavač ste ali niste sigurni da li predavanja imaju veze sa našim ciljevima? Kontaktirajte nas, nekad će biti moguće da se uskladimo, nekad ne.

Udruženje POPULIARTI radi od srca. Cenimo svoj rad, kao i vaš! Uverićete se, povoljinije je teško naći. San da sklonimo umetnike i velike talente sa ulice, san da stvaralaštvo pretvorimo u terapiju, zadovoljstvo i univerzalni jezik gori u našim srcima! Povremeno će biti humanitarnih akcija i besplatnih radionica ili predavanja i bićete blagovremeno obavešteni. Samo davanjem, privlačimo ono što zaslužujemo!

POPULIARTI, zvezda je rođena

Uzbuđenje ne mogu sakriti! Danas, upravo na godišnjicu rođenja obožavanog Laze Kostića,  obradovala me je vest da je zvanično odobreno udruženje POPULIARTI, čiji smo osnivači Žaklina Firanović Petrovski, Dalibor Ćulibrk i ja, Draga.

Populiarti, naziv skovan od dve italijanske reči koje približno znače - umetnost naroda, nevladino je, neprofitno udruženje, osnovano s ciljem da podrži i promoviše rad u oblasti kulture, umetnosti i kreativnog stvaralaštva. Dobrodošli su nam svi oni koji nešto stvaraju na maštovit način. Želimo da okupljamo pisce, slikare, fotografe, muzičare, ali i one koji određena znanja prenose na inovativan način. Zatim tvorce dečijih igračaka, šahovskih figura, maketa aviona, nakita, negujemo tradiciju kroz narodnu radinost, i da ne nabrajam,  kratko i jasno, mašta može svašta!

U planu su radionice, ali i neobavezna druženja, humanitarne akcije i slično. Sedište udruženja je u Beogradu, Koste Glavinića 2, ali su naša vrata otvorena za celu Srbiju. Saradnja sa inostranstvom trenutno je moguća preko interneta.

Budite u toku! Hajde da zajedno gradimo pozitivu!

Predsednik udruženja POPULIARTI,
Dragica Majstorović, Draga

NEOBIČAN DAN I MI

Uoči izlaska novog  naslova Dalibora Ćulibrka, iz riznice izvlačim prvi biser, roman Neobičan dan. Uistinu neobilčan, poput fenomena otvaranja trećeg oka, u  kome, van vremenskih i prostornih limita obitava doživljaj istine i svrsishodnost svega, taj dan je promenio način na koji autor tumači uzročno-posledične veze svih dešavanja i postavio temelj harmonije sa sobom u svetu i svetom u sebi. Ono što se iz toga prelije, pretočeno u reči, filosofija je izbora koji nam je dat.

Autor ne krije, već s velikom radošću ističe uticaj koji su Donald Volš i knjiga Razgovori s bogom imali na njega. Radost ponovnog rođenja je neminovna u trenucima kada odjednom sve postane jasno i pred nama se raščisti put.

Roman sam pročitala u dahu, kako najbolje upijam, kad god sam u mogućnosti. Sastoji se od više povezanih priča o Milošu, ljudima i pojavama koji su mu se desili, jer je tako moralo biti. Pripovedački i kompozicijski intrigantno, filmski tečno, svima bez preterane epike prijemčivo, autor postepeno otkriva odsustvo slučajnosti. Povezuje baš one likove i baš one prelomne trenutke u njihovim životima koji su potrebni da se spasi život ili savest. Da nesavršen oprosti nesavršenom. Da sebi prizna skrivenog sebe i sve to zagrli. Ćulibrkov Neobičan dan, deo priče je koja tek počinje i početak priče o svetoj ljubavi.

Da li je slagalica zvana život poštena igra? Koga krivimo za to? Da li je vera ključ koji otvara vrata promena, da li smo moćni s njom u posedu? Zbog čega još nismo spremni kao vrsta na apsolutno, beskonačno i večito? Saznajte kada zavirite među korice!

GROFICA MILA TONKIN

Razmišljajući koji pristup da izaberem da na sebi svojstven način predstavim jedno delo ovakve dubine, spontano su počele da mi naviru misli i rečenice ni prikaza, ni recenzije već, nazovimo to pričom o duši. Grofica Mila Tonkin, roman spisateljice Mire Paskval o sudbini žene sa ožiljkom koja je, promašujući ljubav, širinom svoje ličnosti izgradila život vredan spomena i poštovanja, upravo me inspiriše...

Kada suze onih koji ne umeju svoje grehe ni spoznati ni okajati, poteku iz oka nežnog anđela, one težinom svojom na licu izdube brazdu. One solju neprerađenom zaparaju mrak između želja i svrsishodnosti, ne mareći za nesrazmernost tereta po gramu ženske duše. Pitanje da li se može živeti kao isti u drušvu koje pravi razlike, još nije ušlo u pore smrtnih, nesavršenih, a varljivim uniformizmom odenutih. Osvešćenje njihovo protagonistkinja romana, Mila, najpre očekuje kao plod intelekta nekih od njih, zatim to čeka kao sporu, a izvesnu božiju pravdu, da bi konačno, često razočarana, pokušala plastičnim primerima da ukaže na to da je samo pitanje trenutka, kada bilo ko od nas može biti na njenom mestu. Nesreća nije tako daleko kako se ljudima čini, jer dok se neko rodio sa njenim obeležjem, bolest, rat ili nezgoda svakog trenutka mogu ispeglati tu barijeru koju uniformisani svet pravi između sebe i po nečemu drugačijeg bića.

Kada se ogledalo u tuđem oku slomi, odraz iskrivljen ostaje u samoći onog ko ima toliko lepote drugima da pruži. Mila Tonkin je iz moje vizure, žena iz slomljenog ogledala. Ona želi da sklopi deliće slomljenog stakla i živi jednu uobičajenu priču, ali pritom priželjkuje nepostojeću savršenu ljubav. Postoje ti retki entiteti koji silinom svoje dobronamernosti i plemenitošću svoje namere stvaraju savršenstvo, kao sinfoniju za gluve. Iz ličnog iskustva, moram priznati da, pošto lek za rane na duši nikada nije postojao, duša ima samoisceljujuću moć kroz sanjarenje, ideale, eskapizam u ideju savršenstva. Kao država u državi, unutarnji svet žene ima lik, oblik, vreme, mesto, način, miris i boju. Žena se oseća bezbedno samo u okviru tog sveta. Ipak, ona se nada da će se, kad-tad snovi iskrenih osećanja realizovati. Međutim, ono što se realno, umesto toga desi, uplaši je, ponekad samo zbog drugačije pojave, kao što drugačija pojava ponekad uplaši ljude. Između svega, izostane pružena ruka sa obe strane. Skok u nepoznato. I to je univerzalna poruka za sve žene, nosile one ožiljak na licu, ili na duši.

Da li vredi sebi postavljati pitanja na koja niko nikada nije dobio odgovor? Zašto osuđenom pred višnjim niko ne pročita presudu? Zašto tvorac ćuti kada mu se obraćamo? Možda iz istog razloga zbog kog učitelj ćuti dok radimo test. Draga protagonistkinja Mila, nije mogla da bude u isto vreme inteligentna i ravnodušna. Odgovore je tražila, kao što je tražila zrno dobra u ljudima, kao poslednju kap u vode u pustinji. Bezuslovno prihvatanje neobjašnjivih pojava i sudbine, najteži je zadatak s kojim se čovek suočava. Zato je mir pronašla u veri i roditeljstvu koji počivaju na bezuslovnoj ljubavi, a ne na razumevanju.

Ovo delo nije elegija bespomoćnog. Ovo delo je pobeda duha nad velikim iskušenjem. Napisano bez šećera, bez suvišnog lamenta nad sudbinom, bez skrivanja sitnih ljudskih slabosti, više stoički hrabro, nego ženski empatično, ovo delo produžava svoje poruke i nakon smrti.

Grofica Tonkin titulu je stekla udajom, kao krunu od trnja, nenadano, kao što je nenadano jedna neprimećena devojka, devojka sa jakom potrebom da bude voljena, potrebe drugih zadovoljila. U bunar njenih želja nije palo dovoljno ljubavi i on se punio progutanim suzama, ali je žedne napojio. Možda se protagonistkinja na trenutke osetila iskorišćeno zbog toga, ali će čitataoci, naročito na samom kraju romana osetiti da je sve moguće prevazići.

Iskreno preporučujem knjigu svima koji u pisanoj reči pronalaze smisao i filozofski uzlet svoga bitisanja. Spisateljica Mira Paskval je romanom Grofica Mila Tonkin zagrebala po licu društva i zakucala na vrata naših srca. Ima li koga?

KNJIGA DA SE NAJEŽIŠ

Paganska knjižara, delo je autora Karla Astrahana, urednika programa Biblioteke Milutin Bojić u Beogradu, predsednika Udruženja umetnika Srbije i organizatora mnogih kulturnih manifestacija. Astrahan je autor još jedne novele, Pustolovine Stefana Hajdina i sprema nam nešto novo. Afirmacija mladih književnika i umetnika, kao i svih inovacija u tom domenu, misija su koju ovaj svestrani čovek obavlja sa velikim entuzijazmom, šireći optimizam i pleneći boemskim šarmom svuda gde je njegovo prisustvo poželjno.

Zanimalo  me je, strahovito me je kopkalo kako piše neko ko živi među knjigama i za knjigu.  Objavljena još 2009. godine, Paganska knjižara nije više nešto što se može lako naći. Nisam odustala od potrage, i konačno sam je pronašla! Najpre sam je gledala sa osmehom, da je pripitomim. Čula sam da su u pitanju napete priče fantastičnog žanra. Volim kad naslov nekog dela najavi sadržaj. Predosećala sam misteriju, mada mi to niko unapred nije rekao.

Osam priča povezanih misterijama sa elemntima horora koji nepredviđeno izranjaju na pločnicima grada univerzalnog tipa, povezuju i slični likovi, tako da je veoma lako knjigu shvatiti i kao roman u pričama. Ne želim da prepričam niti jednu, da ne bih kvarila neizvesnost i užitak, koji, kao pred premijeru svetskog filmskog mega -hita morate osetiti, a znam da ne očekujete iz pera autora sa našeg prostora. Neizostavno ćete primetiti obrazac – bio je sasvim običan dan, kada odjednom, iz prikrajka... i od tog trenutka više ništa neće biti isto. Ali, veština pripovedanja i riznica ideja kojim su zapleti inspirisani, apsolutno je, hipnotično čudesna! Knjiga je da se naježiš, kao ispala iz foldera Stivena Kinga ili Roda Sterlinga (Zona sumraka).

Dominantna odlika Paganske knjižare je jedno obilje sintaksičke i leksičke vratolomije. Ako je Vilijam Fokner ušao u Ginisovu knjigu rekorda dužinom rečenice, Astrahan mu ozbiljno parira, što nisam sretala često u domaćoj literaturi modernog vremena i valjalo mi je, na početku čitanja, malo izoštriti koncentraciju. Da li je to stil ili trik autora? Zašto pomišljam da može biti trik? Zato što je  za događaje u knjizi potrebno baš to, stoprocentna koncentacija i uživljenost.  Deskripcija je toliko detaljna i uverljiva, da je potvrdila moju početnu strepnju da ću se previše uživeti u radnju i prestraviti, pod stare dane. Neobični događaji često su povezani sa egzotičnim antikvarnim predmetima, paganskim ritualima, neobjašnjivim fenomenma kratkotrajne moći ili kobi koja može nekome pomutiti razum.

Moram da naglasim da je veoma transparetntno da su opisani „onostrani događaji“ samo fantastika i plod piščeve mašte. Oseća se intenzivna artističko- kulturološka podloga. I sami likovi su intelektualci, te vas uveravam, nikakve satanističke ideje ne prete vam od čitanja Paganske knjižare.

Ono što već uzburkan adrenalin jezivim pričama dovodi do tačke ključanja su i česte erotikom nabijene epizode strastvenih likova, stoga, deco, sačekajte malo sa čitanjem knjige. Odrasli napred.

U zaključku, dodajem samo jedno pitanje kroz uzdah, zašto se o književnom delu Karla Astrahana nedovoljno govori?

DOGAĐAJ

S ponosom najavljujem promociju čak dva svoja nova dela, bili smo vredni, a i srećne ruke! 

U četvrtak, 5. decembra u Kući Đure Jakšića u Beogradu sa početkom u 19 časova, možete prisustvovati predstavljanju zbirke poezije Silazak anđela i romana Kamikaze, objavljenih pred sam Sajam knjiga tekuće godine zahvaljujući IK Presing. Zbirka sadrži mešavinu metafizičkih i ljubavnih pesama, dok se roman bavi izuzetno ozbiljnim problemima društva, kao što su sekte i trgovina organima. Ostale informacije potražite na priloženom plakatu. Vidimo se! 

Srdačno,

autor Draga

NEDOVRŠENO U NASLOVU I NADANJU

Nedavno sam na Sajmu knjiga došla do zbirke priča Vladimira Radovanovića, iako je objavljena još 2016. Stajala sam pred tri njegova naslova: Nedovršeno, Ples žene leptira i Taština praznine i znala da su svi najava opasnih ljudskih dubina i pobune protiv bezličnosti vremena.

Nedovršeno sadrži priče koje se završavaju sa tri tačke ali ne u smislu prekinute niti, već neizvesnosti, a često i mistike kojom sve viore, poput šala na vetru. Opisi sivila usamljenosti, otuđenosti i potrage za smislom, za odgovorima, odjekuju hodnicima nečijeg života. Ti odjeci su me na trenutke podsećali na opštu atmosferu Trećeg čoveka Grejama Grina. U sred nedešavanja pojavljuju se seni i aveti savesti da odigraju partiju pravde. Ona se prikrada, ona je izvesna u svojoj neočekivanosti, baš kao i oni drugačiji momenti, kada shvatiš da nešto nije bilo toga vredno. Najteža su suočavanja sa samim sobom i strahom, teža su od bolesti, teža od smrti. Od njih bekstva nema, sem u ispovest i molitvu. I Dostojevski kroz te likove ne spava, a čekanje je proces... rekao bi Kafka.

Akreri su često naznačeni samo inicijalima.To su ljudi koje srećemo na ulici, ali nam se pogledi nikada ne sretnu, ljudi koji vuku teret svakodnevice do svojih udaljenih odaja i zatvaraju za sobom vrata intime, vrata velikih i malih tajni koje čekaju nekada osvetu, nekad odgovor, tračak nade, spas.

Iako čovek koji priča o detinjstvu, ratu, političkim intrigama i pustoši svog pokradenog dostojanstva, pustoši grada koga je nekad voleo i još mnogo čemu, najviše mi se u sećanje urezala priča sa ljubavnom temom, Nedovršeni čin, koja, nekako iz daleka, najviše najavljuje nadu u naslovu i srećan kraj.

Toplo preporučujem zbirku priča!

SMRT U BELOM MANTILU

Marija Gojković je ime koje treba zapamtiti kao sinonim za hrabrost. Mlada autorka nam je već podarila tri romana „Prodata“, „Beleg na duši“ i „Smrt u belom mantilu“. Sami naslovi ovih dela već mnogo govore, najavljuju šokantne istine. U vreme kada nas celokupna javnost zamajava bajkama o tome kako nam je ružičast život i kako možemo malim prstom sve probleme sami da rešimo, retko ko progovara o stvarnom stanju stvari.

Moram da priznam da sam se uprkos jakoj volji, sa nekom zebnjom prihvatila čitanja romana koji eksplicitno nagoveštava suočavanje sa smrću. „Smrt u belom mantilu“ je ipak, veoma topla, životna priča, te je bukvalno nisam mogla ispustiti iz ruku do poslednje stranice. U pitanju je ispovest devojke koja se, iznenada suočila sa blizinom smrti. Umesto da voli, zasnuje porodicu, gradi karijeru, upozna život i svet, teško se razbolela. Neposredna intimna priča o celokupnom košmaru koji se dešava u slučaju kada napreduje neizlečiva bolest, niže slike promena u organizmu koje započinju naizgled benigno, kao simptomi nečeg sasvim drugog, ređa iznenadne padove, konfuzne informacije, strah, neprihvatanje, bolove, a zatim i nesnosne bolove zbog kojih čak i mlad čovek pomisli da je bolje da umre. Teška bolest je teška i članovima porodice, iscrpljuje fizički, psihički, finansijski. Bitka sa bolešću je uvek nepravedna! Ali i neizbežna, jednom kada se desi. Kao lišće sa drveta u jesen, bolesnika napušta jedan po jedan prijatelj, opcija, nada. Stara izreka ponavlja se i u romanu – čovek se rađa sam i umire sam. Nema super-heroja koji bi od toga napravili srećan kraj.

Druga dimenzija nesreće kreće od polovine romana. Prelazak sa lične borbe na globalan problem u zdravstvu, korupcije, pronevere, podmićivanja, greške, nemar, i ponovo ta reč  - surovost među onima koji su položili zakletvu da će biti humani. Nevezano za roman, sa velikim ogorčenjem odavno sam i sama primetila da se lekarima više ne može verovati i da ljudi umiru samo čekajući  mesecima na slobodan termin, nezbrinuti. A opet, bolesnik nema kome da se obrati sem njima. Kao da se u časovima beznađa za sebe, u junakinji romana „Smrt u belom mantilu“ rodila dodatna snaga da se izbori za pomoć deci i ljudima u još goroj situaciji. Tada istine izlaze na videlo, kao i malo svetlo nade na kraju priče.

Dragi moji, Marija Gojković! Preporuka za sve što dotakne. Zagrlite sve ljudsko i lepo dok traje i mislite o onome što je pisala!

ISTINE I LAŽI U ROMANU VOJISLAVA RADOJKOVIĆA

Kroz nekoliko crtica emocijama izazvanim pročitanom knjigom Vojislava Radojkovića želim da upozorim publiku da neće ni trepnuti nošeni laganim talasima priče o životu glavnog lika, nonšalatnog gradskog boema dok ih pri svakom susretu sa slomljenim staklom iluzija, iluzija toliko vernih i aktuelnih ne prodrma jedno saznanje:

-Sve je iluzija. 

Znate, kada postoje dve verzije iste priče, iz uglova različitih ljudi, teško je definisati koja je od njih prava, koja istinita, šta je tačno dobro, a šta zlo. A kada postoje dve verzije ličnosti koja paralelno postoji kao lik u knjizi i stvaran lik koji živi te različite verzije, vi onda shvatate da iluzije ne nastaju tek tako. One kreću iz nas. I mogu zaista da zakomplikuju život. 

Ova priča obuhvata i surovo iskren presek političkih promena i intriga koje su delili ljude proteklih decenija sa tačke gledišta operisane od ideala. Glavni lik je u neku ruku antiheroj i prilagođava se situaciji. Autor je u tom segmentu možda želeo naglasiti borbu za opstankom ili apsurd opiranja struji koja svejedno prođe.

Ova priča je žestoki meč umetnika sa svojom dušom nokautiranom u cilju popravljanja slike o sebi, slike koja je potrebna da se utope davnašnje frustracije i da umetnik bude, makar na tren ona verzija sebe o kojoj sanja. 

Dodajem:

-Jedini uzor sa kojim ima smisla upoređivati se nije ni Rubens, ni Karavađo, ni profesor, ni otac, ni kolega, već samo ta verzija sebe koju treba da dostignemo.

Umetnik je sanjar i on te snove materijalizuje. On veruje da može manifestovati dešavanja izvan okvira vremena. Umetnik je istovremeno i ruka koja slika i otisak na platnu. 

Scena nad kojom sam se naježila nalazi se negde na devedesetoj strani knjige. Protagonista, slikar, spasava život ženi koja mu je dugogodišnji model. Ona je usled bolesti najpre ostala bez dojke, pa bez jedne noge a zatim su joj amputirali i drugu. Uprkos svemu u njoj kuca veliko srce.

- Ti si suština moje umetnosti,  rekao joj je.

I ponovo, pouke koje sam izvukla iz pročitanog:

-Umetnik se ipak teško odriče ljudske prirode i zato nije ni slobodniji ni srećniji od bilo koga od nas. 

-Umetniku je potrebno ljubavi. 

Pročitajte, nećete se pokajati.

KLJUČ

Ne znam kad i kako se taj ključ našao u mom džepu. Znala sam čemu služi. Potreban mi je da otvorim vrata sreće. Međutim, pred sobom imam mnoštvo takvih vrata. Da li se iza svakih krije sreća i da li je svaka od njih moja? Pre svega, teško je poverovati da jedan  ključ otvara sve. Da... to nije običan ključ... to je taj ključ...

Razmišljala sam da li ima smisla probati sva. Probala sam. Iza prvih koje sam uspela otvoriti bilo je lutkarsko pozorište, a ispod dasaka provalija. To je ono što se dobija kada se igra na sreću i sa srećom. Ono što se dobija kada si u sreći nije se otvorilo. Devedest osam vrata, devedest osam pogrešnih. I jedna neotvorena. Bacila sam ključ! Ovo nije moj ključ! Ovo je ključ tuđe sreće! Neko će ga naći i biti srećan. Ni jedna od devedeset devet vrata nisu ovde zbog mene. Postoji li sreća uopšte? Postojim li? Sada okrećem leđa sreći i gasim svetlo za sobom. Zašto to nisam učinila ranije? Nisam znala da li ne osećati sreću znači osećati nesreću. Nisam znala da li ne osećati sreću znači nemati je. Put na koji krećem više ne žubori pitanjima, više ne izaziva  opcijama. Opcije koegzistiraju sa nama i niko više nikome ne pripada. Mada... mora da postoji razlog zašto su tu. Više se ne rađa ideja koja me jutrom budi. I ne sviće, ali ni sumraka nema. Samo napred i nazad. Napred i nazad naizgled deluju isto. Ne garantujem za tačnost konstatacije da postoje dva smera. Garantujem da opažam privid toga. Samo pokret! Desio se taj pokret nezaustava i sve tačke kružnog puta koje su do sada statično činile niz, sada čine pokret. Vertigo. I vertigo je privid sreće.

Oni koji veruju u protok vremena pronašli su ključ. Zaustavili su me, kako oni tvrde, nakon dvadeset  godina da bi  ključ vratili  vlasniku. Ne, rekoh im, ko nađe njegovo je! Na određen način, morali smo se složiti da smo svi mi pošteni nalazači ključa. Bilo nas je devedest devet. Otišli smo zajedno do napuštenog hotela sreće koji je pre dvadeset godina bio hotel napuštene sreće. Razumete li? Govorila sam im o devedest devet vrata, opisivala svaka od njih detaljno, kao da je juče bilo. Na adresi hotela pronašli smo samo jedna vrata. Gledali smo se zbunjeno. Gde su sva nestala?! Ko je ovde lud?! Proverih adresu i uverih se da greške nema. Slegla sam ramenima i postidela se. Ko sada treba da otvori vrata? Pa, ključ! Ključ se sam okrenuo i brava je škljocnula. Ja sam je prepoznala! Sa velikim osmehom na licu, pozvala sam ljude da zakorače u moju sreću! Pre tačno dvadest godina baš taj ključ nije otvorio ova ista vrata. Sada su se otvorila sama. Zahvalna!

( odlomak iz romana u nastajanju) 

Proleće

„Jednoga dana, pre konačnog počinka, srešćemo se snovi, ti i ja. Tada noć i dan biće isti. Tada sve tvoje gravure u mojoj svesti spakovaću za put. Životu ostavljam gubitke, nepravde, strahove, frustracije, pogrešne odluke, pogrešne ljude, sve te oštre prepreke preko kojih je ova bosa duša išla i prešla čudesno, misleći da ide ka tebi. Proleće si, cvetaš u svakoj bašti, u svakom prozoru i zbog tebe se život grli i prolongira kao što se posthumno oživljava reč zabranjenih pisaca, kao što se antologijski filmovi premotavaju na početak. Na početku smo bili novi jedno drugome, a zapaljeni mišlju da smo se oduvek znali. Gledali smo se sa mnogo znatiželje, kao da se u svakom novootkrivenom detalju krije odgovor ko smo zapravo jedno drugom. I bi sreća u nama i oko nas, svuda gde bi smo se pod istim nebom sreli. Pronalazili smo se i pronalazili sebe…”

Radioaktivni talas smrti

Možemo gledati na svet iz mikro ukla i makro ugla. Iz kog god ugla pogledali, videćemo povećanu stopu smrtnosti u Srbiji. Iz svog mikro ugla prvo pomislim na  jednu ulicu u zemunskom naselju. Početkom 2016. godine lančano su preminula 4 stanovnika te ulice. Još se nismo oporavili od šoka, a sablasna pojava se ponovila! Krajem 2017. i početkom 2018. godine u rasponu od 3 meseca, umrlo je u toj ulici još petoro ljudi. Ako odmahnemo rukom na tu "nebitnu ulicu", na te "nebitne ljude", uključimo TV da odagnamo sumorne misli, čarobna kutija će nas podsetiti na učestale smrti legendarnih glumaca od kojih su neki bili još mladi: Marinko Madžgalj, Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Milorad Mandić Manda i drugi, a 2018. na primer, Nebojša Glogovac, Predrag Ejdus, Milena Dravić, Marko Nikolić. Jeza se uvukla u kosti. Sa smrću se oduvek živelo, ali je dolazila tiho, nije ovako opominjala. Smrt nam se unela u lice da nas probudi, da shvatimo da nam je zdravlje ozbiljno narušeno! Decu obolelu od karcinoma šaljemo na lečenja sms-om, ljudi smo... Pa, jesmo, ali često je za to kasno. Moramo učiniti više. Moramo svešću o tome šta je uzrokovalo povećanu smrtnost uticati na javnost, a javnost treba dalje da utiče na odluke vlasti da se bar buduća pokolenja zaštite od pošasti koja nas je snašla. 

Ozračeni smo, svi smo ozračeni... šapuće se. Možda svako od nas nosi u sebi kancer, a da to i ne zna. Ne moramo biti doktori medicine i naučnici da bi smo doveli u vezu radioaktivno dejstvo sa kancerom. Prvo čega se setimo je NATO bombardovanje naše zemlje osiromašenim uranijumom. Hemijsko, biološko nuklearno oružje po glavi golorukog naroda... Kada se tako nešto desi u ratnim uslovima, sud za ratne zločine kazni agresora. Kada se neko proglasi svetskom silom i umeša u tudji rat, da ne kažem u tuđi život, zločin nazovu mirotvornom akcijom! Kada će NATO odgovarati za zločin počinjen nad nama?

Ozračeni smo... posledice bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki odavno zgražavaju svet, ali očigledno ne dovoljno, čim  se još uvek dozvoljavaju rizici, isprobavaju nuklearne bombe i ko zna šta još, u tajnosti. Posledice ekspolzije nuklearnog reaktora u Černobilju, sećate li se toga? I danas postoji zabranjena zona u krugu od 25 km od tog mesta, ali snaga te eksplozije bila tolika da je nuklearna prašina dospela čak do Velike Britanije! Iako evakuisani nakon tragedije, ljudi sa tog područja 20 godina su osećali posledice po zdravlje. Mnogo dece je umrlo, a 6000 mladih obolelo od raka štitnjače. Bar su nas upozoravali da radioaktivni oblaci mogu doći do nas i doneti radioaktivnu kišu koja natapa srpske oranice i zatim dospeva u useve i kontaminira nam hranu koju jedemo. Sada više nema čak ni odgovornosti, ni upozorenja o tome šta nam preti uništenjem. 

Šuška se da su svetske sile glumile mirotvorce na Kosovu samo da bi u napuštene rudnike natrpali svoj nuklearni otpad. Meni to, nažalost, zvuči logično. Zašto bi se inače velesile bavile "sitnom boranijom"? Ne znam šta možemo preduzeti, ali nije srpski ćutati!

OBAVEŠTENJE

Poštovana publiko,
Dobrodošli na Sajam knjiga i štand IK Presing. Čast mi je da se po prvi put jedno moje delo našlo u tom čarobnom carstvu. Roman Tokovi snova možete potražiti na galeriji Hale 1. U nedelju 21. oktobra, biću prisutna 12-14h kao autor knjige, ali i kao gost, običan čitalac. Bez medija i pompe, opušteno. Vidimo se!

POZVANI STE

Pozvani ste da skupite hrabrost za jedno neobično putovanje. Ovo hodočašće sa autorkom Snežanom Ćosić nosi naziv Stanica Balkan. Balkanski mentalitet i usud većine stanovnika provlači se kroz izuzenu karakterizaciju nekoliko likova ovog romana. Žureći da dočekaju Novu godinu jedan doktor, jedan sveštenik, advokat i carinik dočekaće nešto sasvim drugačije...

Koferi puni grehova koji su se neprimetno lepili za njihove cipele kao živo blato, koferi puni sećanja ružnijih od smrti, pokvarenih satova na savesti njihovoj doveli su ih do najčarobnijeg imaginarnog mesta o kome sam poslednje decenije čitala. Vranja stena je ta stanica, krčma u koju se ne svraća slučajno. Ona spaja nespojivo, bezvremena je i potpuno nepredvidiva. Arhetip sveznajuće više sile boravi u njoj. Pripremite se da Stanicu Balkan čitate s blagom jezom koja lagano kulminira. Pripremite se na nadmudrivanje boga i djavola, ali samo zato što je bog dozvolio vragu da iskušava. Bilo da ste vernik ili agnostik, intelektualac, duhovnik, naučnik ili pak prosečan čovek, za savest i moral ste sigurno čuli i makar o njima razmišljali. Kako autorka kaže "savest je uvek čista, ako je ima" i to je početak spasenja. Svi mi imamo blata na cipelama ili nas ono negde nehotično saplete. Ne smemo samo zbog toga zaboraviti svoj prvobitni san i dopustiti da zalutamo...

Dalje otkrivanje sadržaja romana pokvarilo bi vam užitak otkrivanja njegovih tajni i zato samo jedna velika preporuka od mene! Zadivite se i vi!

!

JELENINI SNOVI

Neka, ne bih je ja budila iako je naziv knjige Jelene Ćuslović "Snovi za budne". Ova zbirka pripovedaka je ulovila moju pažnju odmah nakon Besanih jer sam i sama fascinirana fenomenom sna i oni su me inspirisali da pišem. Želim samo neke od utisaka da podelim sa vama, bez prepričavanja, analize i defilea činjenica. Za mene je ovde jedina važna činjenica da knjige biraju ljude. Tako je ova zbirka pripovedaka izabrala mene.

Priče o ljubavi treba pisati ljubativom, izmišljenim padežom jednog od Jeleninih junaka. Svaki pokušaj opisa postojećim rečima bio bi loša kopija ljubavi. Zato Jelena, kao malo koji umetnik prolećem slika te osećaje. Njeni izrazi su direktan prenos čarolije i poverovaćete u to!

Likovi se često vole na daljinu, prećutno, gestovima ili izmedju redova. Nedorečenost je mnogo sadržajnija od svega empirijskog. Mistika reči, neobičnih poruka  koje povezuju ljude , njihove snove ili njihove senke, veoma su prisutni u ovoj zbirci. Iskrenost, čežnja, vrednost poklanjanja pažnje, osobenost u svakom detalju i izgradnja osobenog zajedničkog sveta... Svest o drugome u svemu što nas okružuje i ljubav koja sazreva, pa se posrebri i popije do dna... Izdvajam citate iz knjige "Snovi za budne" koji će mi zauvek ostati na koži kao istovetni mladeži na razdvojenim blizancima:
- Premda su se budni po svemu razlikovali, u snovima se dešavalo da se sretnu, da istovetni san sanjaju. Tako su se i upoznali, u istom su snu bili.
-Vera bi verovala da onaj koji umire u snu u snovima i ostaje.

Samo još nešto da vam šapnem. Ne znam da li je dragocenija Jelenina umetnost ili privilegija njenog prisustva. Da je nisam upoznala ne bih verovala da postoje čak dva sunca i da su zelenkaste boje kao njene oči, niti bih verovala da osmeh osobe koju prvi put vidiš može delovati kao eliksir i biti nezaborav.

INTERVJU SA SOBOM

                                                  Image source: seemet.com

"U knjigama nek bude kako je pisac želeo, u  životu kako jeste, a na vašoj polici sa knjigama, kako izaberete."

Iskristalisali su se neki utisci i mišljenje o književnoj kritici i kritici publike. Reših da vam to predstavim kao razgovor autorke Drage i samo Drage, one male iz poslednjeg reda.

Samo Draga: Draga, ti si pisac. Da li je pisanje posao, hobi ili nešto treće?

Autor Draga: Ne bih rekla da sam pisac, već da se bavim pisanjem. Pisanje generalno može biti bilo šta od pomenutog, a i sve to zajedno. Pored toga može biti i poriv i strast, lek za dušu i vid komunikacije, spisak je zaista dug. Može biti i nauk  i djavolja rabota! Dakle, može se upotrebiti na razne načine. Ali samo generalno! Posebno pitanje je šta pisanje predstavlja meni lično.

Samo Draga: A šta predstavlja tebi, Draga?

Autor Draga: Meni je pisanje nasušna potreba, omiljeni vid komunikacije i izražavanja misli i emocija. Umalo da izustim, moje drugo ja, ali to ne bi bio odgovarajući izraz, jer samo jedno ja postoji. Pisanje je moj odraz u ogledalu.

Samo Draga: Čini se da to prilično lično doživljavaš. Šta se dešava kada tvoj odraz u ogledalu postane dostupan svima? Da li je važno mišljenje publike i mišljenje književne kritike?

Autor Draga:  Književna kritika mora da postoji. Ne osporavam. Ipak ogradiću se malo.Odgovoriću najpre u svoje ime, a onda generalno.Godinama nisam imala potrebu da delim napisano sa drugima, samo potrebu da zapišem ono što je izašlo iz mene jasnije nego dok se u grudima stezalo. Samo potrebu da ostavim neki trag za života, koji , mada sasvim običan, nije dat da se potroši samo na disanje. Životu se odužujem onako kako mogu i umem. Ako bih čekala da to bude savršeno, nikada se ne bih pomakla s početne tačke. U svoje ime, izvinjavam se, ali iskreno mogu da kažem da mi ni književna kritika, a ni mišljenje publike nisu neophodni.

To ne znači da je ne poštujem i da nisam svesna važnosti i jedne i druge kritike! Pritom ne mislim samo na pozitivnu. Negativna kritika mora da se odnosi isključivo na delo i da bude argumentovana. Ne znamo šta smo tačno stvorili dok ne vidimo reakciju okoline. Neuspelo delo ne izazove nikakvu reakciju, ni pozitivnu ni negativnu. No, čak je i u neuspelo delo je uložen neki trud i zaslužuje malo poštovanja. Na osnovu reakcije, pisac dobija pravac kojim treba da ide u daljem radu. Kao i svaki savet, i književna kritika obično je dobronamerno plasirana. Kao i svaki savet, svako ima pravo da je prihvati ili ne.

Samo Draga: Mišljenje jednog kritičara ili mišljenje velikog dela publike? I da li ti se čini da u današnje vreme svako može da objavi knjigu?

Autor Draga: Vremena su se promenila. Nekada je merodavnije bilo mišljenje visokoobrazovanih i za književnost merodavnih ljudi u društvu jer su i njihovo obrazovanje, njihovna duhovna širina, njihovo iskustvo u struci bili bolji. Nekada je svako ko želi da se prihvati pera, unapred znao da ne može svašta da mu prodje. Konkursi su bili jaki, da tako kažem. Retko je bilo nameštanja. Svi su znali da u književnosti nema mnogo para, kao ni u umetnosti, pa se nisu mnogo trudili da podvaljuju. Danas se uglavnom više ne može verovati žiriju. Podstiču kvantitet nasuprot kvalitetu da bi profitirali od kotizacije za književni konkurs koja više nije baš simbolična. Sa druge strane, mišljenje šire publike je iskreno. Narod, sticajem nepovoljnih društvenih okolnosti danas nema osećaj za dubinu nekog dela i nažalost, naginje ka lakoj literaturi. Ali to je prolazni trend. Trebalo bi podjednako da uvažimo mišljenje književne kritike i publike, ali da ne odustajemo od kreativnosti zbog drugih.

Ružno je čuti - danas svako (čitaj svaka budala) može da objavi knjigu. Ako se misli na starlete, političare i memoare bivših robijaša, treba to i naglasiti. Ipak, ne možemo tako etiketirati sve nove nadarene autore. Tako grubo se obično izrazi neko ko ništa nije objavio i  ko nije pročitao ono što kritikuje već prosto potcenjuje novog autora. Rećiće, dobro ako si napisao nešto i rešio da podeliš sa prijateljima, dosta je što deliš na društvenim mrežama, ne moraš odmah sebe da postavljaš rame uz rame sa Šilerom, Hemingvejem ili Dostojevskim tako što CIPuješ svoju knjigu. U doba kada su velikani svetske književnosti stvarali, i sami su imali svoje uzore i smatrali da ih nisu dostojni. Da ih je to sprečilo da stvaraju i da nije njihovo delo sačuvano, danas ne bi bilo raznovrsnosti u književnosti.

Samo Draga: Možda je svaka kritika subjektivna, a samo vreme merodavni indikator kvaliteta?

Autor Draga: Upravo tako. Znate li šta još primećujem, isti oni koji odaju priznanje mrtvim pesnicima i piscima koji su pisali narodnim jezikom, pripovedali jasno, koristili rime, a metafore tu i tamo provlačili, danas će modernom autoru smrtno zameriti takav stil pisanja! Danas nisi veliki pisac ako te publika razume. Danas nisi majstor ako nisi morbidan, ako ne provučeš koju psovku kroz svoje delo, ako se ne gušiš u duvanskom dimu i ne daviš u alkoholu gde god se u javnosti kao autor pojaviš. Simpatičan je meni njihov trend, ja njima priznajem originalnost i značaj, ali ONI obično nisu tako liberalni prema svojim kolegama i drugačijim oblicima izražavanja, a da toga nisu ni svesni.

Samo Draga: Da li ima sujete među piscima?

Autor Draga: Nažalost ima. Ima je i među piscima i među kritičarima. Svetu ne treba da bude savršen. Treba mu malo prostora i širine. Sve će drugo doći na svoje mesto vremenom.

Samo Draga: Da rezimiramo, koliko treba slušati kritiku i truditi se da zadovoljimo publiku?

Autor Draga: Kada bi umetnost, a i kreativmo pisanje tu spada imalo za cilj da zabavi široke mase, ne bi bila umetnost. Pisac sa nama deli svet iz svog ugla. Čitaoci bi trebalo da cene to što su dobili još jedne oči, još jedan pogled na svet. Nemaju pravo da zahtevaju delo po narudžbini. To po specijalnim željama neka napišu sami. Svet je bolje doživeti realno. Neko piše tako, drugi pišu onako kako vide u svojoj mašti. U knjigama nek bude kako je pisac želeo, u  životu kako jeste, a na vašoj polici sa knjigama, kako izaberete.

PAVA NE SPAVA

O Jovanka Orleanka, sestro slatka, ima li još vatre pod tvojim pepelom, da ti se pridružim što žarko želeh knjigu Justicijo, digni glavu? Doćiće Kosači da je zaplene i sila će se razmahati, a ja ću je imati i kad je uzmu.

O Prometeju, što se sa bogovima kačiš da ljudima podeliš blaženstvo ovoga sveta, plamen istine ne puštaj i ne veruj posrnulima! O Justicijo, za tebe se bori jedna žena, a u njoj sila vojske spasa! Pavica Veljović!

Oprostite, ne može se govoriti smisleno dok vam brada podrhtava nakon pročitanog, nakon pronadjenog, nakon vaskrslog bunta iz mračne rake ubijenih na tuđ dan! Moji utisci nakon pročitane knjige Justicijo, digni glavu, nisu se sabrali i možda nikad i neće, jer se ne može prepričati apsurd u kome spavaju moji sunarodnici. Pava ne spava. Autor ne sudi. Autor budi. Ne može se prepričati žabokrečina beznađa, ni tišina strahova. Ne može se iz toga živ izvući. Da li se može preživeti život?! Pročitajte knjigu i ništa više neće biti isto! 

Čitajući mislila sam na Sartra, na to koliko je čovek upućen na samog sebe i koliko može promeniti nešto, ali uz pomoć vere u istinu, pravdu, ljudskost i dobrotu. Čitajući, mislila sam na Beketa i na one koji samo čekaju kraj i sve ono što propuste ne mogu poneti sa sobom... Čitajući mislila sam na ženu u društvu, na njenu snagu koje nije svesna i najviše, mislila sam na našu nesrećnu Srbiju. U najvećem beznađu nasmejte se u brk grotesknoj današnjici! Smeh je dobar za vijuge.

MORALA JE BITI MOJA

Knjiga "Soba tajni" autora Miljana Punovića! Znate li onaj osećaj kad vas privlači neki miris, kao miris knjige, ponekad sveže štampane, ponekad onaj koji znači sačuvane vrednosti... Znate li kada naslov ili korica knjige deluju na vas kao okidač, kao da ste upravo prozvani  na reakciju? Ima knjiga s kojima nema promašaja. Ako znate taj osećaj, onda verujte da ćete se još bolje osećati kada, kao ja sada, nakon pročitanog romana uzviknete: Znala sam! To je to!

Roman je misteriozni triler sa fiktivnom političkom podlogom. Roman je Matrix koji se dešava u Srbiji, jednom mladom studentu koji je iz provincije došao u veliki grad. Ovo poređenje ne negira ni autor, a prosto je nemoguće negirati ga onima koji su gledali film. Međutim, meni su radnja i  stil Sobe tajni mnogo bolje legli. Uverljivije je, daleko uverljivije! Tako da o kopiranju nema ni govora, dok neizveznost, nepredvidivost povezanost detalja, ubedljivost u karakterizaciji , živopisnost u dočaravanju nadrealnog i jezivog, dominiraju. Zrelost i veština Miljanove pripovedačke tehnike učiniće da pomislite da čitate delo Stivena Kinga, a ne nekog kome je ovo tek prvi roman. Autor se iskreno upustio u svet žanra koji ga je lično privlačio, ali njegov pečat je autentičan. Autor je prepoznao i hrabro predočio nama jedno naličje naše stvarnosti, jedan sistem koji uspeva da nas zatoči upravo zato što ne otkriva svoje karte. Sistem ne ostavlja mogućnost izbora jednom kada se u njega uđe. Moraju biti spremni da se odreknu i svojih najdražih radi viših ciljeva. Jasno govori podnaslov, ai recezenti su već primetili da je poenta knjige da se zapitamo - čiji su naši životi, naše sudbine. Još manje izbora ostaje ljudima koji veruju da biraju svoje lidere, ne znajući da su svi regrutovani, svi unapred predodređeni. Centar koji se pominje kao organizacija za pripremu najmoćnih ljudi iz sveta politike, državnog vrha ali takođe i sveta koji se ponekad graniči sa svetom podzemlja, kriminala,  podsetio me je na Section One u seriji La Femme Nikita, na jedno surovo mesto koje se, uz pomoć napredne psihologije, medicine i tehnologije igra granicama ljudske izdržljivosti.

U Sobi tajni ipak, osećaju  se svežina mladost kroz iskrene ljubavne priče i strasne avanture glavnog junaka. Oseća se taj prirodni osećaj da možeš sve, ta spontana radoznalost, tako tipična baš za mladost. Glavni lik romana ne podseća ni na jednog aktera u filmovima i romanima sličnog žanra, bar ne a da ja znam. Njegova porodična tragedija nije me ostavila ravnodušnom.

Soba tajni  mi je šapnula da ne zaboravim da su najopoasniji ljudi čuvari tajni, ali da su tajne njihovi gospodari.

Preporučujem!