23.02.2018.

NASAMO SA SOBOM

Stefan je morao da uzme slobodan dan. Spojio je to sa vikendom i pobegao malo od svega. Obično na putovanja ide sa grupom planinara, ali ovog puta je otišao na Rajac sam, da se presabere i dobro razmisli o novonastaloj situaciji sa Nikolinom. Znao je da ona neće odustati... Odakle da počne... nekoliko trenutaka nije mogao ni da se koncentriše na problem. Njegove oči bile su pune zelenih krošnji, uši žubora vode sa obližnje rečice, nozrdrve mirisa livadske trave i cveća. Mir u kome ne osećaš ni samog sebe... Da li se taj život u gradu stvarno dešava? Sa ove distance deluje mu kao san. Dok je tako sedeo na jednom trupcu drveta, grančicom je po zemlji crtao mreže, kvadrate i romboide. To je njegova podsvest govorila da mora da se organizuje i da napravi plan. Prvo, mora da sazna da li je učenica Ena usvojena ili ne što je veoma neprijatan zadatak. Dijana kaže da ne bi smeo devojčici direktno da se obrati jer u većini slučajeva deca i ne znaju istinu, a i  tračak sumnje bi mogao da je poremeti. Znači prvo razgovarati sa Milenom o tome. Neće ni to lako ići. Sam je kriv što još uvek nemaju neki prisniji odnos. Drugo, utvrditi očinstvo. To sa DNK analizom valjda neće biti teško. Sestra ima drugaricu na Biološkom fakultetu. Treba samo da uzme nekoliko vlasi Enine kose. Da li da to uradi prvo? Precrtao je kvadrat. Zatim je obrisao nogom sve sto je štapom zvrljao po zemlji.
„Treće... šta ćeš ako jesi otac? Hoće li ti poverovati, može li ti oprostiti napušteno dete? A Nikolina... na stranu osećanja, pa i ona je ljudsko biće, majka je, a ti si je ostavio samu u tom paklenom kazanu godinama. Magarče... eh, magarčino“, govorio je sebi.
Zatvorio je oči i poželeo da Milena sedi pored njega, isto tako zatvorenih očiju, ćutke, osluškujući njegovo disanje. Poželeo je da ga neko prihvati tako grešnog...

19.02.2018.

TAJNE

Tajne su lepljive. Poruke pisane bezbojnim mastilom čekaju da se proture ispod stola, preko ramena, šapatom, prećutnim telefonskim impulsima i onda se tumače u strogoj izolaciji, premeštaju, prati se njihov tok. Tok događaja koji su nametnuli tajnu i koji je, destilovanu vremenom, strpljenjem i razumevanjem, pripremaju za trenutak istine, a onda opet vrate u prvobitno stanje. Bezbrojna pitanja imala su odgovor, ali ih tajna nije dala. Tajna je ljubomorna na ljubav i zato je presreće i sapliće slatkim trikovima, dovoljnim da ti pamet zavrte u krug. A kad padneš sa te vrteške, otreseš prašinu sumnje, strepnje, iščekivanja i pitanja koja su stigla umesto odgovora, bude ti muka. Poželiš da put nastaviš bez tog tereta. Ne vredi, seti se, tajna je lepljiva. Zbog nje ćeš, gde god išao, stići samo na početak i sanjati intenzivno, sa mnogo boja, sa smislom, sa ukusom predskazanja, od jedne do druge, treće degustacije buđenja.


15.02.2018.

SREĆA


Često te život stavi pred svršen čin i  moraš da biraš da li da učiniš „ispravnu stvar" ili da budeš srećan. Češće izabereš prvo. Najčešće pogrešiš.  Da li je ono što svet očekuje ispravna stvar, često nisi siguran. A kad bi umeo biti srećan, bio bi siguran da činiš ispravnu stvar.

Ovako je Milena opisivala prijateljima osećaj: „Kada bi me neko pitao, šta je za mene sreća, mogla bih da mu navedem konkretno ime i prezime. Moja sreća ima osmeh dečaka, stas zvezdanog ratnika, glas poput toplog mleka pred spavanje, pogled kojim seče preko stomaka i kojim skenira dušu, a to nekako uspeva očima nežnijim od pamuka. Moja sreća je neko relativno prosečan, a suštinski neponovljiv. Karakter, duh, harizma, mudrost, plemenitost i mir planinskih izvora u vrtlogu njegove mladosti. Sila je u njemu. Sreća je biti u istoj prostoriji s mojim zvezdanim ratnikom i piti njegove reči. Sreća je opijati se njegovim noćnim pohodom u snove, sreća je ukrasti mu trenutke zbunjenosti kad nam se pogledi sretnu i kada nas značaj jedne naglašene reči, pokreta, ili prećutane saglasnosti venčava dubokom bliskošću. Moja sreća, poput peščanog sata nestaje u magli nedorečenosti, tabua, nerazumnih zabrana. Odlazi izvesno, udaljava se iz vidnog okruga i odmotava se vrpca koja nas je vezivala. Izgubiću se bez njega... On će nastaviti da zrači i usrećuje druge. Ali ja ostajem u mraku tamnijem od onog koji poznavah pre njega. Ostaje samo da se vidi da li je sreća dok te se neko seća…"

Odlomak romana Tokovi snova
Autor Draga



08.02.2018.

OBRUČ

Oblaci su se nadvili nad tokove snova... Seća se, stari su govorili da belina u snu nije dobar znak. U ovom snu nije bilo profesora, al' je bilo. Sanjala je da je razočarana u muškarca sa kojim je nekada planirala budućnost jer je saznala da se bavi kriminalom. Svađom se nije mogla njega osloboditi. Oteo ju je, odveo vrlo daleko i nožem pretio da će je ubiti ako izađe iz te kuće u kojoj je psihopata umislio da će zajedno živeti dok ih smrt ne rastavi. Njena smrt. Posle više neuspelih pokušaja, jednom ga je napila i tako uspavala da bi mogla lakše pobeći. Konačno se oslobodivši, istrčavši iz tamnice u kojoj je boravila nedelju dana, doživela je šok! Oči su je zabolele od iznenadnog bljeska bele svetlosti koja je spojila nebo i zemlju. Da ju je otmičar daleko odveo to je znala, ali ovo je bilo nešto kao Aljaska! Nepregledna belina, mraz i izmaglica. Trčala je, ne okrećući se, trčala je, iako nije znala gde će u tom pravcu stići. Ni posle nekoliko sati nije bilo ničega na vidiku, nikakve promene u snežnom krajoliku, niti bilo kakvog orjentira. Nije padao mrak, a nije bio ni dan. Trčala je, iako je znala da od ne može daleko odmaći peške. On ima vozilo kojim će je lako sustići. Trčala je, da ga ne bi od muke ubila. I kad je tako preumorna u jednom trenutku pala četvoronoške, pokušala je da dođe do daha. Bilo je teže ustati nego trčati. Kao da su joj se svi mišići grčili u inat želji da ih pokrene. Podigla je glavu i na par metara od sebe ugledala vuka! Vuk i ona, ona protiv vuka, a sve protiv nje... nigde znaka civilizacije ni na sto kilometara unaokolo, da pozove pomoć. Nije imalo svrhe da viče. Vuk je u početku mirno posmatrao. Nije odmah ni prišao. Ali kad je krenuo ka njoj, beskrajno ledeno prostranstvo pod Mileninim nogama počelo je da se okreće i mislila je da joj je došao kraj. Brzo se pomolila bogu i upitala ga da li je moguće izbaviti se iz ovakve situacije. Glas koji je čula u svojoj glavi odgovorio joj je da mora verovati da će se spasiti. Ali, utom su se u blizini stvorila još dva vuka, nije smela da pomisli koliko ih samo ima! Bili su pozicionirani kao da hoće da je opkole. Logika joj je proradila brzinom svetlosti i odlučila je da se vrati nazad, da ipak beži ka poznatom zlu. Smatrala je da ako je ono dva posto sreće posluži da umakne vukovima, s psihopatom neće biti teže. Doduše, kada bude primetio da je pobegla, biće lud do usijanja. Ipak... U poslednjim mislima o preživljavanju, nećete verovati, desilo se nešto potpuno nelogično. Pred njom je bukvalno sa neba sleteo zeleni bicikl, kao božanska ruka spasa! Gledala je bicikl, gledala sneg i led... Koliko bicikl tu može da pomogne? Ipak, sreća je u tome što se se desilo čudo! A čudo se ne bi desilo da svevišnji nema u planu da ona preživi. Buđenje u hladnom znoju... (odlomak romana Tokovi snova, autor Draga)