18.03.2018.

MORALA JE BITI MOJA


Knjiga "Soba tajni" autora Miljana Punovića! Znate li onaj osećaj kad vas privlači neki miris, kao miris knjige, ponekad sveže štampane, ponekad onaj koji znači sačuvane vrednosti... Znate li kada naslov ili korica knjige deluju na vas kao okidač, kao da ste upravo prozvani  na reakciju? Ima knjiga s kojima nema promašaja. Ako znate taj osećaj, onda verujte da ćete se još bolje osećati kada, kao ja sada, nakon pročitanog romana uzviknete: Znala sam! To je to!

Roman je misteriozni triler sa fiktivnom političkom podlogom. Roman je Matrix koji se dešava u Srbiji, jednom mladom studentu koji je iz provincije došao u veliki grad. Ovo poređenje ne negira ni autor, a prosto je nemoguće negirati ga onima koji su gledali film. Međutim, meni su radnja i  stil Sobe tajni mnogo bolje legli. Uverljivije je, daleko uverljivije! Tako da o kopiranju nema ni govora, dok neizveznost, nepredvidivost povezanost detalja, ubedljivost u karakterizaciji , živopisnost u dočaravanju nadrealnog i jezivog, dominiraju. Zrelost i veština Miljanove pripovedačke tehnike učiniće da pomislite da čitate delo Stivena Kinga, a ne nekog kome je ovo tek prvi roman. Autor se iskreno upustio u svet žanra koji ga je lično privlačio, ali njegov pečat je autentičan. Autor je prepoznao i hrabro predočio nama jedno naličje naše stvarnosti, jedan sistem koji uspeva da nas zatoči upravo zato što ne otkriva svoje karte. Sistem ne ostavlja mogućnost izbora jednom kada se u njega uđe. Moraju biti spremni da se odreknu i svojih najdražih radi viših ciljeva. Jasno govori podnaslov, ai recezenti su već primetili da je poenta knjige da se zapitamo - čiji su naši životi, naše sudbine. Još manje izbora ostaje ljudima koji veruju da biraju svoje lidere, ne znajući da su svi regrutovani, svi unapred predodređeni. Centar koji se pominje kao organizacija za pripremu najmoćnih ljudi iz sveta politike, državnog vrha ali takođe i sveta koji se ponekad graniči sa svetom podzemlja, kriminala,  podsetio me je na Section One u seriji La Femme Nikita, na jedno surovo mesto koje se, uz pomoć napredne psihologije, medicine i tehnologije igra granicama ljudske izdržljivosti.

U Sobi tajni ipak, osećaju  se svežina mladost kroz iskrene ljubavne priče i strasne avanture glavnog junaka. Oseća se taj prirodni osećaj da možeš sve, ta spontana radoznalost, tako tipična baš za mladost. Glavni lik romana ne podseća ni na jednog aktera u filmovima i romanima sličnog žanra, bar ne a da ja znam. Njegova porodična tragedija nije me ostavila ravnodušnom.

Soba tajni  mi je šapnula da ne zaboravim da su najopoasniji ljudi čuvari tajni, ali da su tajne njihovi gospodari.

Preporučujem!



13.03.2018.

LASKA I VUK


(photo credit: google images)

Laska je bila mala košuta koja je imala oči poput badema, velike kao ostrva. Nakon što su joj lovci ubili roditelje, pronašli su je narodnog dana u šumi kraj potoka turisti na pikniku. Toliko je bila prestravljena od ljudi da više nije imala snage ni da beži. Ležala je na boku dahćući ubrzano sa srcem u potiljku i čekala svoj kraj. 
- Hajde da je odvedemo kod veterinara, meni deluje kao da je ranjena!
- Da, moramo je svakako odvesti Tome, ali šta da radimo posle?
- Vratićemo je u šumu, tu je njen dom. 
- Ne! Nikako! Lovci se vraćaju svakog petka na ovo mesto i dovršiće posao! - zapomagala je jadna košuta ali je niko nije razumeo.
Turisti su uradili kako su se dogovorili i kada su se uverili da je dobro i nahranili je, vratili su je na isto mesto gde su je i našli. 

Jadna Laska pala je u očaj i poželela da nije preživela onaj kobni pokolj. Šta će ona sada sama u šumi u kojoj ima i vukova i lovaca, a priča se da u proleće i medvedi siđu sa planina? Još teže od straha s kojim je morala da živi palo joj to je što nema nikog svog. Nema više sa kim da popriča, za leptirima da skakuće... Dani su prolazili a ona je sa druge strane potoka povremeno u daljini nazirala obris starog vuka samotnjaka. Nije joj bilo jasno kako je do sada nije pojurio i pojeo! Voleo je miris straha, možda. Možda mu je samo bilo žao nje, pošto je svestan koliko je jači.

- Zašto samo stojiš tu i posmatraš, vuče? Ne želiš da me pojedeš?
- Ko bi mogao da pojede takvu lepotu, ko bi smeo da naruši takav sklad? Ne želim da ti naudim. 
- Zašto me onda posmatraš uporno? Šta hoćeš od mene?
- Brinem se. Dođem samo da vidim da li ti šta treba. Izvini ako sam nepristojan. Ne bih da smetam...
- Ne... - pokajala se - U stvari ne smetaš, samo još nisam čula da vukovi imaju milosti.
- Razumem tvoje nepoverenje. I ja bih na tvom mestu možda nepoverljiv bio. Idem, a ti budi bez brige.

Vuk se nije pojavljivao 3 dana i 3 noći, a Laska je počela o njemu da razmišlja. Prvo joj je bilo žao što ga je bezrazložno sumnjičila, a onda, što je vreme više prolazilo, čak se počela pitati da se njemu nije nešto loše desilo. Da li da pređe potočić i odvažno kroz gušći i mračniji deo šume krene u potragu za njim? Pokušala je, krenula bi par koraka pa bi se neodlučno vratila nazad. A vuk... vuk je to sve ipak iz prikrajka posmatrao. 

-Vidim da si na toj livadi obrstila svo rastinje, dođi da ti pokažem kakvog divnog sočnog grmlja ima u blizini moje kuće. Znaš, ja to ne jedem, šteta da se baci! - doviknuo joj je vuk napokon.
Laska se tako obradovala što ga ponovo vidi i budući veoma gladna, bez mnogo razmišljanja ga je sledila. U jednom trenutku bilo je toliko mračno da nije znala kuda ide, a vuka je izgubila iz vidokruga. Nekoliko trenutaka kasnije osetila je vreo dah za vratom, oštar bol i čula tup zvuk udarca sopstvenog tela o tlo. 

Tako je nastradala naivna devojka Laska.