100 POSTO

Svetla velegrada pala su na sniženja, na šarene lampione, dečiji luna park... Bilo je to vreme davanja, vreme iznenađenja, vreme užurbanosti da se stigne obradovati svako na koga si odavno zaboravio. Bilo je vreme pred Božić. Mraz, sitne pahulje su letimično projvejavale bez ozbiljne namere da naprave pokrivač. Mirisalo je na kuvano vino. Svakodnevno sam prolazila tuda i uvek bi me zaustavio neko u pokušaju da proda kakvu sitnicu, ciganka da mi prorekne sudbinu, invalid da isprosi koji dinar. I bilo je mnogo te tuge u ulici. Što više te tuge, navalentniji su bili. Kako reagovati...daš što ti se zatekne u džepu, nastaviš svojim poslom i malo i ujedeš za usnu jer znaš da duguješ za struju već dva meseca i niko to ne zna niti zbog toga žali. A taj čovek sa belim šeširom je stajao uvek na istom ćošku i povremeno skidao svoj šešir, a onda bi dugo gledao u njega. Njegovo odelo bilo je staromodno, šarenog dezena,  a boja šešira se uopšte nije uklapala uz njega. Kada bi skinuo še...

  (Photo credit Pinterest) Gledam ja jednom svoja posla, Po paučini zaborava gde sam zaturila sebe, Kaad... kuca neko... Otvorim vrata, a ono i dalje kuca. Srce mislim! I ušunja se tako On. Mlađi od mene. Vasiooonooo, šta mi radiš?! Jel ti nemaš druga posla No sa mnom da se izmotavaš?! Šta sad s njim da radim?! Ni kafu još ne pije, Kao iz zdravstvenih razloga. Mene je naš`o! E, al ništa On, pravi se blesav. Kao sve  će tu nešto "tetki lek". Gledam ga... Pa nije normalan koliko je zgodan! Otkud mu taj mačkasti hod, Nikako ne ženstven, taman onako... Uh, šunja se kao panter! Ma staću je njemu na rep! I pustiću ga kad ga stignem. Možda ću ga poljubiti jednom! Možda bi bilo slatko... I pustiti ga tako... Razmišljam samo Zašto me gleda Merka me k`o mače džigericu... Garant nema dozvolu  Za  vožnju žednih preko vode. Al talenta ima. Ma, ...

U avgustu 2017 smo u okviru Zemunskog otvorenog festivala imali prilike da u filmskoj umetnosti uživamo na jedan drugačiji način. Projekcije filmova na otvorenom, pružaju jedan nezaboravan, jedinstveni osećaj koji je teško rečima opisati. Atmosfera je romantičnija, uzbudljivija i dolazi do učestalije i prisnije interakcije medju gledaocima. Utisak da kultura nije otudjena od nas, već da se uvukla u masu i da se kreće u korak sa običnim, malim čovekom je možda samo moj. Nisam na njega ostala imuna ni početkom jula, kada sam prisustvovala istoj vrsti dogadjaja u okviru manifestacije Filmstreet. Jedne tople večeri sam zahvaljujući Filmstreet-u, sedeći tik pored reke, uz grickalice odgledala Mističnu reku sa Šon Penom u glavnoj ulozi. Mističnu reku su svi već gledali i dovoljno je hvaljen i opisivan u medijima da ne moram da ponavljam. Ovom prilikom želim nekoliko reči napisati o utiscima nakon švedskog filma Stokholmske priče . Samo pasionirani ljubitelji filma se otisnu u filmske ...

Nedavno sam prisustvovala promociji knjige " Priče iz moje glave i sveta oko mene " čudesne Zoje Mladenović. Promocija je protekla u prelepoj intimnoj atmosferi sa toliko pozitivne energije, da mi lepše ne bi bilo ni na vlastitom rodjendanu! Sama autorka i tim koji je radio na knjizi i koji je knjigu predstavio, spontanom improvicacijom, ubedljivom interpretacijom, a nadasve iskrenom emocijom pružili su gostima upečatljiv prikaz onoga što je opisano u knjizi. Nakon izvodjenja par priča, upecala sam se na senzualnost prožetu duhovitošću kojim one odišu. Nije lako govoriti o tematici priča, a da se ne zadje u puko prepričavanje svake ponaosob. Mogu vam reći da sam ovu znirku priča pročitala u jednom dahu i da sam se nakon toga zapitala da li je to bila knjiga ili skrivena kamera. Subjektivna sam, nisam književni kritičar, ali jesam neko ko o knjigama razmišlja. Moj ukupni doživljaj Zojine knjige je nalik na pogled kroz prozor u toku vožnje. Često se tako primete situac...

Šta da vam pričam, ta sam! Sladokusac, istrebljivač čokolade. Pri samom pomenu čokolade, doživljavam euforiju, a pri degustaciji halucinacije. Dobro, ne baš, ali... Vidite, počelo u poslednje vreme da se piše o knjizi " Da se kladimo u čokoladu ", a ja normalno, odlepim na prvu loptu! Pogledam omot, naslovnicu, pa pokrijem oči da ne ogladnim pred spavanje. No, šalu na stranu, knjiga nije jestiva, a nije ni knjiga recepata za kolače. U pitanju je zbirka priča autorke KevaIpo . Znam da mislite da se i dalje šalim, ali ako autorka želi da ostane anonimna, ko sam ja da vama otkrivam misteriju? Neću vam reći, ozbiljno! Šta, k`o da je pa poznajem! A i poznajem je... "Izgleda kako zamislimo. Godina - taman...Čvrsto veruje da će da svane iako se plan ne ostvari." Kad pročitate tu biografiju, shvatićete da je možda i vi poznajete. A moja prva reakcija je bila da moram nešto od te žene da naučim. To što sam ja ozbiljna i što ozbiljno shvatam život, to je moj problem. Nije ...

Tablete za smirenje nisu delovale. Sanja nije mogla noćima da spava. Agonija koju je proživljavala dok nije znala gde je Mario, dok se strahovalo za njegov život, i konačno, trenutak kada su ga svi proglasili mrtvim uzrokvali su traumu od koje je dobila tikove. Godinu dana je išla kod psihoterapeuta da se te neprijatnosti oslobodi, da može da spava bez sedativa i da sebi oprosti što nije odmah otišla u policiju. Nije imala ništa značajno da im kaže, ali se ipak stidela sebe što nije tada ispunila svoju dužnost. Zato sada ne insistira na odgovorima. Učiniće šta god je potrebno. Ali, kao da više nikome ne veruje. Najradije bi uzela slučaj u svoje ruke i sama pratila Najt Lajf organizaciju. Čula je da postoji drugačiji internet od onog koga svi legalno koristimo, neka tajna mreža za sve piratske i nelegalne stvari. Naivno je pokušavala o tome nešto da pronadje na Guglu. Oči su joj bile krvave od naprezanja i nesanice. Naravno, to je bila loša ideja. Taman što je jedno popodne nakon posla...

Jedna lepa staza vodi kroz park do groblja u Palanci. Breze trepere  iznad skoro svakog groba, kraj puta miriše lipa i pruža ugodan hlad. Tu i tamo kestenje rodilo, zove da džepove napuniš. U tom parku samo par klupa, napravio bi čika Gavra više, ali je potrošio daske na kućice za ptice. Njegov verni pas Lunja, spavao je uvek na istoj parceli, kao da nekome čuva mesto... Mario i Sanja su svake treće večeri navraćali ovde jer ih samo tu roditelji nisu mogli zateći. Njihova veza nije imala blagoslov. Sanji je prva dva puta bilo jezivo, ipak groblje nije neko romantično mesto. Nije verovala u duhove, nije se toga plašila. Bar su nečem poslužili silni horor filmovi kojih se nagledala na zimskom raspustu. Preživevši sve te jezive scene i ni jednom ne pokrivši oči, dobila je opkladu i čokoladu kao nagradu od Maria. A strahovi su izgubili opkladu. Što su češće dolazili, sve manje su mislili na ambijent, a sve više na mir koji nemaju u svojim porodicama. Sve manje su mislili na...