ČOVEK SA ŠEŠIROM

Svetla velegrada pala su na sniženja, na šarene lampione, dečiji luna park... Bilo je to vreme davanja, vreme iznenađenja, vreme užurbanosti da se stigne obradovati svako na koga si odavno zaboravio. Bilo je vreme pred Božić. Mraz, sitne pahulje su letimično projvejavale bez ozbiljne namere da naprave pokrivač. Mirisalo je na kuvano vino. Svakodnevno sam prolazila tuda i uvek bi me zaustavio neko u pokušaju da proda kakvu sitnicu, ciganka da mi prorekne sudbinu, invalid da isprosi koji dinar. I bilo je mnogo te tuge u ulici. Što više te tuge, navalentniji su bili. Kako reagovati...daš što ti se zatekne u džepu, nastaviš svojim poslom i malo i ujedeš za usnu jer znaš da duguješ za struju već dva meseca i niko to ne zna niti zbog toga žali.

A taj čovek sa belim šeširom je stajao uvek na istom ćošku i povremeno skidao svoj šešir, a onda bi dugo gledao u njega. Njegovo odelo bilo je staromodno, šarenog dezena,  a boja šešira se uopšte nije uklapala uz njega. Kada bi skinuo šešir i zadržao ga ispred sebe imao je veseo izraz lica, ne kao drugi prosjaci. Ljudi bi, ne gledajući ga povremeno spustili neki dinar u njegov šešir, a čovek bi, pomalo zbunjeno gledao u taj novac. Da li je to neka osoba ometena u razvoju? Jadan...

Jednom je dečak od nekih 7-8 godina prišao njemu bliže i zagledao se u čoveka. Čovek je nabacio širok osmeh i skinuo svoj šešir. Na to je dečak skinuo svoju pletenu kapu na isti način. Čovek nije više zbunjeno gledao, već se još više obradovao. Bacio je svoj beli šešir u vis i dočekao ga u ruke. Dečak je učinio isto sa svojom kapom. Roditelji su pozvali dete, morali su poći. Dečaku se oteo uzdah, nasmešio se čoveku sa šeširom, a potom čežnjivo pogledao u snowboard  u izlogu. Iznenada, čovek izvadio sav novac koji je "isprosio" tog dana, kupio detetu snowboard i potrčao za njim da mu ga pokloni. 

Čovek sa šeširom nije bio prosjak. Bio je nem i zbog toga usamljen. Njegov pokret rukom i šeširom bio je pozdrav, pokušaj komunikacije sa ljudima.