Nedovršeno sadrži priče koje se završavaju sa tri tačke ali ne u smislu prekinute niti, već neizvesnosti, a često i mistike kojom sve viore, poput šala na vetru. Opisi sivila usamljenosti, otuđenosti i potrage za smislom, za odgovorima, odjekuju hodnicima nečijeg života. Ti odjeci su me na trenutke podsećali na opštu atmosferu Trećeg čoveka Grejama Grina. U sred nedešavanja pojavljuju se seni i aveti savesti da odigraju partiju pravde. Ona se prikrada, ona je izvesna u svojoj neočekivanosti, baš kao i oni drugačiji momenti, kada shvatiš da nešto nije bilo toga vredno. Najteža su suočavanja sa samim sobom i strahom, teža su od bolesti, teža od smrti. Od njih bekstva nema, sem u ispovest i molitvu. I Dostojevski kroz te likove ne spava, a čekanje je proces... rekao bi Kafka.
Akteri su često naznačeni samo inicijalima.To su ljudi koje srećemo na ulici, ali nam se pogledi nikada ne sretnu, ljudi koji vuku teret svakodnevice do svojih udaljenih odaja i zatvaraju za sobom vrata intime, vrata velikih i malih tajni koje čekaju nekada osvetu, nekad odgovor, tračak nade, spas.
Iako čovek koji priča o detinjstvu, ratu, političkim intrigama i pustoši svog pokradenog dostojanstva, pustoši grada koga je nekad voleo i još mnogo čemu, najviše mi se u sećanje urezala priča sa ljubavnom temom, Nedovršeni čin, koja, nekako iz daleka, najviše najavljuje nadu u naslovu i srećan kraj.
Toplo preporučujem zbirku priča!
Нема коментара:
Постави коментар