07.06.2018.

JELENINI SNOVI

Neka, ne bih je ja budila iako je naziv knjige Jelene Ćuslović "Snovi za budne". Ova zbirka pripovedaka je ulovila moju pažnju odmah nakon Besanih jer sam i sama fascinirana fenomenom sna i oni su me inspirisali da pišem. Želim samo neke od utisaka da podelim sa vama, bez prepričavanja, analize i defilea činjenica. Za mene je ovde jedina važna činjenica da knjige biraju ljude. Tako je ova zbirka pripovedaka izabrala mene.

Priče o ljubavi treba pisati ljubativom, izmišljenim padežom jednog od Jeleninih junaka. Svaki pokušaj opisa postojećim rečima bio bi loša kopija ljubavi. Zato Jelena, kao malo koji umetnik prolećem slika te osećaje. Njeni izrazi su direktan prenos čarolije i poverovaćete u to!

Likovi se često vole na daljinu, prećutno, gestovima ili izmedju redova. Nedorečenost je mnogo sadržajnija od svega empirijskog. Mistika reči, neobičnih poruka  koje povezuju ljude , njihove snove ili njihove senke, veoma su prisutni u ovoj zbirci. Iskrenost, čežnja, vrednost poklanjanja pažnje, osobenost u svakom detalju i izgradnja osobenog zajedničkog sveta... Svest o drugome u svemu što nas okružuje i ljubav koja sazreva, pa se posrebri i popije do dna... Izdvajam citate iz knjige "Snovi za budne" koji će mi zauvek ostati na koži kao istovetni mladeži na razdvojenim blizancima:
- Premda su se budni po svemu razlikovali, u snovima se dešavalo da se sretnu, da istovetni san sanjaju. Tako su se i upoznali, u istom su snu bili.
-Vera bi verovala da onaj koji umire u snu u snovima i ostaje.

Samo još nešto da vam šapnem. Ne znam da li je dragocenija Jelenina umetnost ili privilegija njenog prisustva. Da je nisam upoznala ne bih verovala da postoje čak dva sunca i da su zelenkaste boje kao njene oči, niti bih verovala da osmeh osobe koju prvi put vidiš može delovati kao eliksir i biti nezaborav.

16.05.2018.

INTERVJU SA SOBOM


                                                  Image source: seemet.com
"U knjigama nek bude kako je pisac želeo, u  životu kako jeste, a na vašoj polici sa knjigama, kako izaberete."
Iskristalisali su se neki utisci i mišljenje o književnoj kritici i kritici publike. Reših da vam to predstavim kao razgovor autorke Drage i samo Drage, one male iz poslednjeg reda.

Samo Draga: Draga, ti si pisac. Da li je pisanje posao, hobi ili nešto treće?

Autor Draga: Ne bih rekla da sam pisac, već da se bavim pisanjem. Pisanje generalno može biti bilo šta od pomenutog, a i sve to zajedno. Pored toga može biti i poriv i strast, lek za dušu i vid komunikacije, spisak je zaista dug. Može biti i nauk  i djavolja rabota! Dakle, može se upotrebiti na razne načine. Ali samo generalno! Posebno pitanje je šta pisanje predstavlja meni lično.

Samo Draga: A šta predstavlja tebi, Draga?

Autor Draga: Meni je pisanje nasušna potreba, omiljeni vid komunikacije i izražavanja misli i emocija. Umalo da izustim, moje drugo ja, ali to ne bi bio odgovarajući izraz, jer samo jedno ja postoji. Pisanje je moj odraz u ogledalu.

Samo Draga: Čini se da to prilično lično doživljavaš. Šta se dešava kada tvoj odraz u ogledalu postane dostupan svima? Da li je važno mišljenje publike i mišljenje književne kritike?

Autor Draga:  Književna kritika mora da postoji. Ne osporavam. Ipak ogradiću se malo.Odgovoriću najpre u svoje ime, a onda generalno.Godinama nisam imala potrebu da delim napisano sa drugima, samo potrebu da zapišem ono što je izašlo iz mene jasnije nego dok se u grudima stezalo. Samo potrebu da ostavim neki trag za života, koji , mada sasvim običan, nije dat da se potroši samo na disanje. Životu se odužujem onako kako mogu i umem. Ako bih čekala da to bude savršeno, nikada se ne bih pomakla s početne tačke. U svoje ime, izvinjavam se, ali iskreno mogu da kažem da mi ni književna kritika, a ni mišljenje publike nisu neophodni.

To ne znači da je ne poštujem i da nisam svesna važnosti i jedne i druge kritike! Pritom ne mislim samo na pozitivnu. Negativna kritika mora da se odnosi isključivo na delo i da bude argumentovana. Ne znamo šta smo tačno stvorili dok ne vidimo reakciju okoline. Neuspelo delo ne izazove nikakvu reakciju, ni pozitivnu ni negativnu. No, čak je i u neuspelo delo je uložen neki trud i zaslužuje malo poštovanja. Na osnovu reakcije, pisac dobija pravac kojim treba da ide u daljem radu. Kao i svaki savet, i književna kritika obično je dobronamerno plasirana. Kao i svaki savet, svako ima pravo da je prihvati ili ne.

Samo Draga: Mišljenje jednog kritičara ili mišljenje velikog dela publike? I da li ti se čini da u današnje vreme svako može da objavi knjigu?

Autor Draga: Vremena su se promenila. Nekada je merodavnije bilo mišljenje visokoobrazovanih i za književnost merodavnih ljudi u društvu jer su i njihovo obrazovanje, njihovna duhovna širina, njihovo iskustvo u struci bili bolji. Nekada je svako ko želi da se prihvati pera, unapred znao da ne može svašta da mu prodje. Konkursi su bili jaki, da tako kažem. Retko je bilo nameštanja. Svi su znali da u književnosti nema mnogo para, kao ni u umetnosti, pa se nisu mnogo trudili da podvaljuju. Danas se uglavnom više ne može verovati žiriju. Podstiču kvantitet nasuprot kvalitetu da bi profitirali od kotizacije za književni konkurs koja više nije baš simbolična. Sa druge strane, mišljenje šire publike je iskreno. Narod, sticajem nepovoljnih društvenih okolnosti danas nema osećaj za dubinu nekog dela i nažalost, naginje ka lakoj literaturi. Ali to je prolazni trend. Trebalo bi podjednako da uvažimo mišljenje književne kritike i publike, ali da ne odustajemo od kreativnosti zbog drugih.

Ružno je čuti - danas svako (čitaj svaka budala) može da objavi knjigu. Ako se misli na starlete, političare i memoare bivših robijaša, treba to i naglasiti. Ipak, ne možemo tako etiketirati sve nove nadarene autore. Tako grubo se obično izrazi neko ko ništa nije objavio i  ko nije pročitao ono što kritikuje već prosto potcenjuje novog autora. Rećiće, dobro ako si napisao nešto i rešio da podeliš sa prijateljima, dosta je što deliš na društvenim mrežama, ne moraš odmah sebe da postavljaš rame uz rame sa Šilerom, Hemingvejem ili Dostojevskim tako što CIPuješ svoju knjigu. U doba kada su velikani svetske književnosti stvarali, i sami su imali svoje uzore i smatrali da ih nisu dostojni. Da ih je to sprečilo da stvaraju i da nije njihovo delo sačuvano, danas ne bi bilo raznovrsnosti u književnosti.

Samo Draga: Možda je svaka kritika subjektivna, a samo vreme merodavni indikator kvaliteta?

Autor Draga: Upravo tako. Znate li šta još primećujem, isti oni koji odaju priznanje mrtvim pesnicima i piscima koji su pisali narodnim jezikom, pripovedali jasno, koristili rime, a metafore tu i tamo provlačili, danas će modernom autoru smrtno zameriti takav stil pisanja! Danas nisi veliki pisac ako te publika razume. Danas nisi majstor ako nisi morbidan, ako ne provučeš koju psovku kroz svoje delo, ako se ne gušiš u duvanskom dimu i ne daviš u alkoholu gde god se u javnosti kao autor pojaviš. Simpatičan je meni njihov trend, ja njima priznajem originalnost i značaj, ali ONI obično nisu tako liberalni prema svojim kolegama i drugačijim oblicima izražavanja, a da toga nisu ni svesni.

Samo Draga: Da li ima sujete među piscima?

Autor Draga: Nažalost ima. Ima je i među piscima i među kritičarima. Svetu ne treba da bude savršen. Treba mu malo prostora i širine. Sve će drugo doći na svoje mesto vremenom.

Samo Draga: Da rezimiramo, koliko treba slušati kritiku i truditi se da zadovoljimo publiku?

Autor Draga: Kada bi umetnost, a i kreativmo pisanje tu spada imalo za cilj da zabavi široke mase, ne bi bila umetnost. Pisac sa nama deli svet iz svog ugla. Čitaoci bi trebalo da cene to što su dobili još jedne oči, još jedan pogled na svet. Nemaju pravo da zahtevaju delo po narudžbini. To po specijalnim željama neka napišu sami. Svet je bolje doživeti realno. Neko piše tako, drugi pišu onako kako vide u svojoj mašti. U knjigama nek bude kako je pisac želeo, u  životu kako jeste, a na vašoj polici sa knjigama, kako izaberete.

08.05.2018.

PAVA NE SPAVA

O Jovanka Orleanka, sestro slatka, ima li još vatre pod tvojim pepelom, da ti se pridružim što žarko želeh knjigu Justicijo, digni glavu? Doćiće Kosači da je zaplene i sila će se razmahati, a ja ću je imati i kad je uzmu.
O Prometeju, što se sa bogovima kačiš da ljudima podeliš blaženstvo ovoga sveta, plamen istine ne puštaj i ne veruj posrnulima! O Justicijo, za tebe se bori jedna žena, a u njoj sila vojske spasa! Pavica Veljović!

Oprostite, ne može se govoriti smisleno dok vam brada podrhtava nakon pročitanog, nakon pronadjenog, nakon vaskrslog bunta iz mračne rake ubijenih na tuđ dan! Moji utisci nakon pročitane knjige Justicijo, digni glavu, nisu se sabrali i možda nikad i neće, jer se ne može prepričati apsurd u kome spavaju moji sunarodnici. Pava ne spava. Autor ne sudi. Autor budi. Ne može se prepričati žabokrečina beznađa, ni tišina strahova. Ne može se iz toga živ izvući. Da li se može preživeti život?! Pročitajte knjigu i ništa više neće biti isto! 

Čitajući mislila sam na Sartra, na to koliko je čovek upućen na samog sebe i koliko može promeniti nešto, ali uz pomoć vere u istinu, pravdu, ljudskost i dobrotu. Čitajući, mislila sam na Beketa i na one koji samo čekaju kraj i sve ono što propuste ne mogu poneti sa sobom... Čitajući mislila sam na ženu u društvu, na njenu snagu koje nije svesna i najviše, mislila sam na našu nesrećnu Srbiju. U najvećem beznađu nasmejte se u brk grotesknoj današnjici! Smeh je dobar za vijuge.

18.03.2018.

MORALA JE BITI MOJA


Knjiga "Soba tajni" autora Miljana Punovića! Znate li onaj osećaj kad vas privlači neki miris, kao miris knjige, ponekad sveže štampane, ponekad onaj koji znači sačuvane vrednosti... Znate li kada naslov ili korica knjige deluju na vas kao okidač, kao da ste upravo prozvani  na reakciju? Ima knjiga s kojima nema promašaja. Ako znate taj osećaj, onda verujte da ćete se još bolje osećati kada, kao ja sada, nakon pročitanog romana uzviknete: Znala sam! To je to!

Roman je misteriozni triler sa fiktivnom političkom podlogom. Roman je Matrix koji se dešava u Srbiji, jednom mladom studentu koji je iz provincije došao u veliki grad. Ovo poređenje ne negira ni autor, a prosto je nemoguće negirati ga onima koji su gledali film. Međutim, meni su radnja i  stil Sobe tajni mnogo bolje legli. Uverljivije je, daleko uverljivije! Tako da o kopiranju nema ni govora, dok neizveznost, nepredvidivost povezanost detalja, ubedljivost u karakterizaciji , živopisnost u dočaravanju nadrealnog i jezivog, dominiraju. Zrelost i veština Miljanove pripovedačke tehnike učiniće da pomislite da čitate delo Stivena Kinga, a ne nekog kome je ovo tek prvi roman. Autor se iskreno upustio u svet žanra koji ga je lično privlačio, ali njegov pečat je autentičan. Autor je prepoznao i hrabro predočio nama jedno naličje naše stvarnosti, jedan sistem koji uspeva da nas zatoči upravo zato što ne otkriva svoje karte. Sistem ne ostavlja mogućnost izbora jednom kada se u njega uđe. Moraju biti spremni da se odreknu i svojih najdražih radi viših ciljeva. Jasno govori podnaslov, ai recezenti su već primetili da je poenta knjige da se zapitamo - čiji su naši životi, naše sudbine. Još manje izbora ostaje ljudima koji veruju da biraju svoje lidere, ne znajući da su svi regrutovani, svi unapred predodređeni. Centar koji se pominje kao organizacija za pripremu najmoćnih ljudi iz sveta politike, državnog vrha ali takođe i sveta koji se ponekad graniči sa svetom podzemlja, kriminala,  podsetio me je na Section One u seriji La Femme Nikita, na jedno surovo mesto koje se, uz pomoć napredne psihologije, medicine i tehnologije igra granicama ljudske izdržljivosti.

U Sobi tajni ipak, osećaju  se svežina mladost kroz iskrene ljubavne priče i strasne avanture glavnog junaka. Oseća se taj prirodni osećaj da možeš sve, ta spontana radoznalost, tako tipična baš za mladost. Glavni lik romana ne podseća ni na jednog aktera u filmovima i romanima sličnog žanra, bar ne a da ja znam. Njegova porodična tragedija nije me ostavila ravnodušnom.

Soba tajni  mi je šapnula da ne zaboravim da su najopoasniji ljudi čuvari tajni, ali da su tajne njihovi gospodari.

Preporučujem!



13.03.2018.

LASKA I VUK


(photo credit: google images)

Laska je bila mala košuta koja je imala oči poput badema, velike kao ostrva. Nakon što su joj lovci ubili roditelje, pronašli su je narodnog dana u šumi kraj potoka turisti na pikniku. Toliko je bila prestravljena od ljudi da više nije imala snage ni da beži. Ležala je na boku dahćući ubrzano sa srcem u potiljku i čekala svoj kraj. 
- Hajde da je odvedemo kod veterinara, meni deluje kao da je ranjena!
- Da, moramo je svakako odvesti Tome, ali šta da radimo posle?
- Vratićemo je u šumu, tu je njen dom. 
- Ne! Nikako! Lovci se vraćaju svakog petka na ovo mesto i dovršiće posao! - zapomagala je jadna košuta ali je niko nije razumeo.
Turisti su uradili kako su se dogovorili i kada su se uverili da je dobro i nahranili je, vratili su je na isto mesto gde su je i našli. 

Jadna Laska pala je u očaj i poželela da nije preživela onaj kobni pokolj. Šta će ona sada sama u šumi u kojoj ima i vukova i lovaca, a priča se da u proleće i medvedi siđu sa planina? Još teže od straha s kojim je morala da živi palo joj to je što nema nikog svog. Nema više sa kim da popriča, za leptirima da skakuće... Dani su prolazili a ona je sa druge strane potoka povremeno u daljini nazirala obris starog vuka samotnjaka. Nije joj bilo jasno kako je do sada nije pojurio i pojeo! Voleo je miris straha, možda. Možda mu je samo bilo žao nje, pošto je svestan koliko je jači.

- Zašto samo stojiš tu i posmatraš, vuče? Ne želiš da me pojedeš?
- Ko bi mogao da pojede takvu lepotu, ko bi smeo da naruši takav sklad? Ne želim da ti naudim. 
- Zašto me onda posmatraš uporno? Šta hoćeš od mene?
- Brinem se. Dođem samo da vidim da li ti šta treba. Izvini ako sam nepristojan. Ne bih da smetam...
- Ne... - pokajala se - U stvari ne smetaš, samo još nisam čula da vukovi imaju milosti.
- Razumem tvoje nepoverenje. I ja bih na tvom mestu možda nepoverljiv bio. Idem, a ti budi bez brige.

Vuk se nije pojavljivao 3 dana i 3 noći, a Laska je počela o njemu da razmišlja. Prvo joj je bilo žao što ga je bezrazložno sumnjičila, a onda, što je vreme više prolazilo, čak se počela pitati da se njemu nije nešto loše desilo. Da li da pređe potočić i odvažno kroz gušći i mračniji deo šume krene u potragu za njim? Pokušala je, krenula bi par koraka pa bi se neodlučno vratila nazad. A vuk... vuk je to sve ipak iz prikrajka posmatrao. 

-Vidim da si na toj livadi obrstila svo rastinje, dođi da ti pokažem kakvog divnog sočnog grmlja ima u blizini moje kuće. Znaš, ja to ne jedem, šteta da se baci! - doviknuo joj je vuk napokon.
Laska se tako obradovala što ga ponovo vidi i budući veoma gladna, bez mnogo razmišljanja ga je sledila. U jednom trenutku bilo je toliko mračno da nije znala kuda ide, a vuka je izgubila iz vidokruga. Nekoliko trenutaka kasnije osetila je vreo dah za vratom, oštar bol i čula tup zvuk udarca sopstvenog tela o tlo. 

Tako je nastradala naivna devojka Laska.

23.02.2018.

NASAMO SA SOBOM

Stefan je morao da uzme slobodan dan. Spojio je to sa vikendom i pobegao malo od svega. Obično na putovanja ide sa grupom planinara, ali ovog puta je otišao na Rajac sam, da se presabere i dobro razmisli o novonastaloj situaciji sa Nikolinom. Znao je da ona neće odustati... Odakle da počne... nekoliko trenutaka nije mogao ni da se koncentriše na problem. Njegove oči bile su pune zelenih krošnji, uši žubora vode sa obližnje rečice, nozrdrve mirisa livadske trave i cveća. Mir u kome ne osećaš ni samog sebe... Da li se taj život u gradu stvarno dešava? Sa ove distance deluje mu kao san. Dok je tako sedeo na jednom trupcu drveta, grančicom je po zemlji crtao mreže, kvadrate i romboide. To je njegova podsvest govorila da mora da se organizuje i da napravi plan. Prvo, mora da sazna da li je učenica Ena usvojena ili ne što je veoma neprijatan zadatak. Dijana kaže da ne bi smeo devojčici direktno da se obrati jer u većini slučajeva deca i ne znaju istinu, a i  tračak sumnje bi mogao da je poremeti. Znači prvo razgovarati sa Milenom o tome. Neće ni to lako ići. Sam je kriv što još uvek nemaju neki prisniji odnos. Drugo, utvrditi očinstvo. To sa DNK analizom valjda neće biti teško. Sestra ima drugaricu na Biološkom fakultetu. Treba samo da uzme nekoliko vlasi Enine kose. Da li da to uradi prvo? Precrtao je kvadrat. Zatim je obrisao nogom sve sto je štapom zvrljao po zemlji.
„Treće... šta ćeš ako jesi otac? Hoće li ti poverovati, može li ti oprostiti napušteno dete? A Nikolina... na stranu osećanja, pa i ona je ljudsko biće, majka je, a ti si je ostavio samu u tom paklenom kazanu godinama. Magarče... eh, magarčino“, govorio je sebi.
Zatvorio je oči i poželeo da Milena sedi pored njega, isto tako zatvorenih očiju, ćutke, osluškujući njegovo disanje. Poželeo je da ga neko prihvati tako grešnog...

19.02.2018.

TAJNE

Tajne su lepljive. Poruke pisane bezbojnim mastilom čekaju da se proture ispod stola, preko ramena, šapatom, prećutnim telefonskim impulsima i onda se tumače u strogoj izolaciji, premeštaju, prati se njihov tok. Tok događaja koji su nametnuli tajnu i koji je, destilovanu vremenom, strpljenjem i razumevanjem, pripremaju za trenutak istine, a onda opet vrate u prvobitno stanje. Bezbrojna pitanja imala su odgovor, ali ih tajna nije dala. Tajna je ljubomorna na ljubav i zato je presreće i sapliće slatkim trikovima, dovoljnim da ti pamet zavrte u krug. A kad padneš sa te vrteške, otreseš prašinu sumnje, strepnje, iščekivanja i pitanja koja su stigla umesto odgovora, bude ti muka. Poželiš da put nastaviš bez tog tereta. Ne vredi, seti se, tajna je lepljiva. Zbog nje ćeš, gde god išao, stići samo na početak i sanjati intenzivno, sa mnogo boja, sa smislom, sa ukusom predskazanja, od jedne do druge, treće degustacije buđenja.


15.02.2018.

SREĆA


Često te život stavi pred svršen čin i  moraš da biraš da li da učiniš „ispravnu stvar" ili da budeš srećan. Češće izabereš prvo. Najčešće pogrešiš.  Da li je ono što svet očekuje ispravna stvar, često nisi siguran. A kad bi umeo biti srećan, bio bi siguran da činiš ispravnu stvar.

Ovako je Milena opisivala prijateljima osećaj: „Kada bi me neko pitao, šta je za mene sreća, mogla bih da mu navedem konkretno ime i prezime. Moja sreća ima osmeh dečaka, stas zvezdanog ratnika, glas poput toplog mleka pred spavanje, pogled kojim seče preko stomaka i kojim skenira dušu, a to nekako uspeva očima nežnijim od pamuka. Moja sreća je neko relativno prosečan, a suštinski neponovljiv. Karakter, duh, harizma, mudrost, plemenitost i mir planinskih izvora u vrtlogu njegove mladosti. Sila je u njemu. Sreća je biti u istoj prostoriji s mojim zvezdanim ratnikom i piti njegove reči. Sreća je opijati se njegovim noćnim pohodom u snove, sreća je ukrasti mu trenutke zbunjenosti kad nam se pogledi sretnu i kada nas značaj jedne naglašene reči, pokreta, ili prećutane saglasnosti venčava dubokom bliskošću. Moja sreća, poput peščanog sata nestaje u magli nedorečenosti, tabua, nerazumnih zabrana. Odlazi izvesno, udaljava se iz vidnog okruga i odmotava se vrpca koja nas je vezivala. Izgubiću se bez njega... On će nastaviti da zrači i usrećuje druge. Ali ja ostajem u mraku tamnijem od onog koji poznavah pre njega. Ostaje samo da se vidi da li je sreća dok te se neko seća…"

Odlomak romana Tokovi snova
Autor Draga



08.02.2018.

OBRUČ

Oblaci su se nadvili nad tokove snova... Seća se, stari su govorili da belina u snu nije dobar znak. U ovom snu nije bilo profesora, al' je bilo. Sanjala je da je razočarana u muškarca sa kojim je nekada planirala budućnost jer je saznala da se bavi kriminalom. Svađom se nije mogla njega osloboditi. Oteo ju je, odveo vrlo daleko i nožem pretio da će je ubiti ako izađe iz te kuće u kojoj je psihopata umislio da će zajedno živeti dok ih smrt ne rastavi. Njena smrt. Posle više neuspelih pokušaja, jednom ga je napila i tako uspavala da bi mogla lakše pobeći. Konačno se oslobodivši, istrčavši iz tamnice u kojoj je boravila nedelju dana, doživela je šok! Oči su je zabolele od iznenadnog bljeska bele svetlosti koja je spojila nebo i zemlju. Da ju je otmičar daleko odveo to je znala, ali ovo je bilo nešto kao Aljaska! Nepregledna belina, mraz i izmaglica. Trčala je, ne okrećući se, trčala je, iako nije znala gde će u tom pravcu stići. Ni posle nekoliko sati nije bilo ničega na vidiku, nikakve promene u snežnom krajoliku, niti bilo kakvog orjentira. Nije padao mrak, a nije bio ni dan. Trčala je, iako je znala da od ne može daleko odmaći peške. On ima vozilo kojim će je lako sustići. Trčala je, da ga ne bi od muke ubila. I kad je tako preumorna u jednom trenutku pala četvoronoške, pokušala je da dođe do daha. Bilo je teže ustati nego trčati. Kao da su joj se svi mišići grčili u inat želji da ih pokrene. Podigla je glavu i na par metara od sebe ugledala vuka! Vuk i ona, ona protiv vuka, a sve protiv nje... nigde znaka civilizacije ni na sto kilometara unaokolo, da pozove pomoć. Nije imalo svrhe da viče. Vuk je u početku mirno posmatrao. Nije odmah ni prišao. Ali kad je krenuo ka njoj, beskrajno ledeno prostranstvo pod Mileninim nogama počelo je da se okreće i mislila je da joj je došao kraj. Brzo se pomolila bogu i upitala ga da li je moguće izbaviti se iz ovakve situacije. Glas koji je čula u svojoj glavi odgovorio joj je da mora verovati da će se spasiti. Ali, utom su se u blizini stvorila još dva vuka, nije smela da pomisli koliko ih samo ima! Bili su pozicionirani kao da hoće da je opkole. Logika joj je proradila brzinom svetlosti i odlučila je da se vrati nazad, da ipak beži ka poznatom zlu. Smatrala je da ako je ono dva posto sreće posluži da umakne vukovima, s psihopatom neće biti teže. Doduše, kada bude primetio da je pobegla, biće lud do usijanja. Ipak... U poslednjim mislima o preživljavanju, nećete verovati, desilo se nešto potpuno nelogično. Pred njom je bukvalno sa neba sleteo zeleni bicikl, kao božanska ruka spasa! Gledala je bicikl, gledala sneg i led... Koliko bicikl tu može da pomogne? Ipak, sreća je u tome što se se desilo čudo! A čudo se ne bi desilo da svevišnji nema u planu da ona preživi. Buđenje u hladnom znoju... (odlomak romana Tokovi snova, autor Draga)


28.01.2018.

АКО SMO ODRASLI LJUDI NISMO NA PREKIDAČ

Njegova atipična muškost je zbunjivala i delovala neprivlačno. Paradoksalno svemu tome, prekorio je Milenu posle kratkog vremena da previše odugovlači sa intimom u vezi. Nikada nije bila intimna sa njim. Jednom, ponesena srećom što posle mnogo vremena ima nekog normalnog pored sebe, osetila je želju, ali je nije izrazila jer su to bili tek prvi dani veze. Kasnije više ništa nije osećala sem ljudskog saosećanja i prijateljstva. Naravno, nije joj bilo drago što je tako. I dok je on želeo da se zbliže, upoznaju sa roditeljima, njenom decom, da planiraju zajedničku budućnost, ona je želela da dobije na vremenu. Trudila se da ga ne izgubi jer se nadala da će se kasnije zaljubiti, mada je dobro znala da to funkcioniše upravo suprotno. Ljudi su najviše zaljubljeni na početku veze. Ako nisu, neće ni biti. Mogu se zavoleti na drugi način. Mogu funkcionisati. Ali ljubav nije poslovni odnos da se zadovoljava korektnim zajedničkim funkcionisanjem. Nekada davno čula je izreku, stvari treba činiti iz pravih razloga. Tome je verovala, kao i prvom utisku o nekome. Za dobru vezu imali su dosta materijala sem onog glavnog. Niko od njih nije bio zaljubljen! Ona je bar priznavala da je tako.


(Odlomak iz romana TOKOVI SNOVA)

20.01.2018.

PRAZNIČNI SAN

Za fotografiju zahvaljujem https://www.ateljemarinkovic.com/project/sveti-jovan-krstitelj

Na veliki praznik, Svetog Jovana, sanjala je sebe u veanici od čipke, šampanj boje, sa istim takvim rukavicama. Videla je najviše svoje ruke i ruke muške osobe u crnom odelu, oltar, prstenje. Videla kako se te ruke potpisuju... Lica nije odmah videla. Sanjala je da se venčava u zrelom dobu, iz ljubavi, ali potpuno trezveno. Ceremonija je održana uz minimalan broj zvanica. Nakon toga je par u svojoj kući organizovao o svom trošku svadbeno veselje. Svekar i svekrva pomagali su Mileni. Malo se pribojavala reakcije roditelja na ovo, naročito zato što im nisu na vreme rekli za venčanje, ali su oni uvideli da se radi o odrasloj, trezvenoj odluci dvoje zrelih ljudi. Obilje hrane našlo se za švedskim stolom, slatkiši, osveženja… Najviše su se tražile dome pravljene đakonije i hvalila mladina torta. Mlada se presvukla u svečanu tamnocrvenu haljinu za proslavu. Nije joj bilo teško da i sama ponešto servira, skuva kafu i slično. Mladoženja je sedeo sa gostima. Bilo je mnogo njegovih drugova i kolega. Neko je iskoristio momenat tišine da ga pita kakav je osećaj biti u braku, a mladoženja je, raspoložen, ne primećujući da je odjednom tišina, glasno odgovorio da je srećan i uzbuđen i da bi osećaj mogao jedino da se poredi sa orgazmom! Milena je iz kuhinje načuljila uši, provirila i tek u trenutku kad je mladoženja sve iznenadio izjavom, ugledala mu lik. Bio je to Stefan ili bar neko ko mnogo liči na njega! Osećala je to i ranije u toku sna, ali tek tada videla. Nasmešili su se zadovoljno jedno drugome. Tad se ponovo uozbiljio shvativši da ga sluša veliki broj starije gospode i dodao još da su stvorili uslove za skroman zajednički početak. 
Odlomak iz romana TOKOVI SNOVA.

13.01.2018.

NESTAJANJE

(Odlomak iz romana Tokovi snova, IK Presing)
Milena je obavljala neke poslove po gradu i svratila do škole. Zajedno sa ćerkom je pogledala ocene u dnevniku. Ena je po običaju prijavila samo dobre, međutim, pored tri petice, nedavno su bile upisane i tri jedinice. Ništa što ne može da se popravi, ali dokle laži Kasnije u snu dolazi do saznanja da se na časovima prakse desila nesreća i da su Eni gorele ruke do lakata od struje. U bolnici je sve to relativno brzo sanirano, ali je imala žestoke primedbe da uputi direktoru zbog nemara povodom tog događaja i odbijanja odgovornosti. Stefan se pojavio na početku hodnika, pošao je na čas. Imao je na sebi svoje predivno teget odelo, zasenio je školu svojim stasom dok je prilazio. Međutim, izbliza je mogla da primeti da u je kosa postajala sve više seda, kako je prilazio. Ta kođe, delovao je sve umornije. Javio se ljubazno i imao namerusamo da prođe dalje svojim poslom, ali je posrnuo na stepenicama i Ena je potrčala da ga pridrži te je nastavila da mu pomaže sve do gore, držeći razrednog ispod miške. Milena je dotrčala i pitala  ga šta mu je, najpre persirajući. Nije dobila odgovor, pa je zajecala ponovo, nazivajući ga svojim dragim. Tada se okrenuo ka njoj, dobro su s pogledali, a onda je rekao da je bolestan. Izgovarajući te reči, kao u nekom horor filmu njegov lik je nestao, postajao prozračnoji sve dok nije nestao...