07.06.2017.

SKRIVENA KAMERA

Nedavno sam prisustvovala promociji knjige "Priče iz moje glave i sveta oko mene" čudesne Zoje Mladenović. Promocija je protekla u prelepoj intimnoj atmosferi sa toliko pozitivne energije, da mi lepše ne bi bilo ni na vlastitom rodjendanu! Sama autorka i tim koji je radio na knjizi i koji je knjigu predstavio, spontanom improvicacijom, ubedljivom interpretacijom, a nadasve iskrenom emocijom pružili su gostima upečatljiv prikaz onoga što je opisano u knjizi. Nakon izvodjenja par priča, upecala sam se na senzualnost prožetu duhovitošću kojim one odišu. Nije lako govoriti o tematici priča, a da se ne zadje u puko prepričavanje svake ponaosob. Mogu vam reći da sam ovu znirku priča pročitala u jednom dahu i da sam se nakon toga zapitala da li je to bila knjiga ili skrivena kamera.


Subjektivna sam, nisam književni kritičar, ali jesam neko ko o knjigama razmišlja. Moj ukupni doživljaj Zojine knjige je nalik na pogled kroz prozor u toku vožnje. Često se tako primete situacije, gafovi ili "ispale" u današnjem žargonu koje vas iskreno nasmeju, a koje ne biste primetili da niste posmatrač u toj vožnji koju je neko oslikao kao skrivenom kamerom svog uma. Bilo da u nekoj priči autorka govori u prvom licu ili nam se obraća neki od likova, a zastupljeni su i muški i ženski, primećujemo naraciju koja prati tok svesti. U skladu sa naslovom knjige, kroz život, kao list na vetru, lutaju misli i dopiru glasovi iz dubina. A u ljudskim dubinama ima svega, ima poroka, sujete, mnogo apsurda, potopljenih nada, ima laži i maskarade, ali i pronicljivosti i snage da se čovek izdigne kad je najviše zgrožen. Ponekad se mora dotaći samo dno da bi smo imali dobar odraz da se odbacimo na površinu.

Tako je i jezik korišćen u pojedinim pričama necenzurisan. Nekoga će začuditi naturalizam iz pera jedne fine dame. A kad razmislimo, život je takav kakav je i ponekad ono što se dešava moramo nazvati pravim imenom. Hrabrost je prihvatiti to, a još veća prihvatiti svoje mane. Zamislite kako je skinuti sve maske i pogledati se onim pogledom koji prodire do kostiju. Zamislite kako je nakon sve te borbe voleti, voleti uprkos svemu! Živeti bez ružičastih naočara, a ne odustajati od sebe i svojih snova. To je ono na šta me je podsetila knjiga "Priče iz moje glave i sveta oko mene"..

Нема коментара:

Постави коментар