OPKLADA (II deo)

Tablete za smirenje nisu delovale. Sanja nije mogla noćima da spava. Agonija koju je proživljavala dok nije znala gde je Mario, dok se strahovalo za njegov život, i konačno, trenutak kada su ga svi proglasili mrtvim uzrokvali su traumu od koje je dobila tikove. Godinu dana je išla kod psihoterapeuta da se te neprijatnosti oslobodi, da može da spava bez sedativa i da sebi oprosti što nije odmah otišla u policiju. Nije imala ništa značajno da im kaže, ali se ipak stidela sebe što nije tada ispunila svoju dužnost. Zato sada ne insistira na odgovorima. Učiniće šta god je potrebno. Ali, kao da više nikome ne veruje. Najradije bi uzela slučaj u svoje ruke i sama pratila Najt Lajf organizaciju. Čula je da postoji drugačiji internet od onog koga svi legalno koristimo, neka tajna mreža za sve piratske i nelegalne stvari. Naivno je pokušavala o tome nešto da pronadje na Guglu. Oči su joj bile krvave od naprezanja i nesanice. Naravno, to je bila loša ideja. Taman što je jedno popodne nakon posla savladao umor i što je uspela malo da odrema na dvosedu, začuo se zvuk telefona. Kao da je zvonio u snu, nije bila sigurna. Ipak se javila. I poželela je da se nije probudila.
- Sanja, sine, mama je preminula, sad su javili iz bolnice. Dodji kući, molim te! - čuo se glas skrhanog oca.

Zašto su sahrane tako haotične? Toliko obaveza oko organizacije, da čovek nema kad da shvati i prihvati gubitak onog ko odlazi. Svi plaču i plačeš gledajući svu tu tugu, al svoju iz sebe ne puštaš. Dok se poslednji cvet nije bacio na humku, dok svojim suzama nije pogasila sveće, dok nije ostala nasamo sa majkom nije pustila glas. Krici se najzad razlegoše i pas Lunja leže pored Sanje tužnih očiju. Ne seća se koliko je vremena prošlo dok se nije pribrala. Pomilovala je psa, ustala i krenula kući, a onda se setila da treba još o nečemu da popriča sa Jerom. Jera je bio grobar tu. Imao je neku svoju odaju, metar sa metar, pored kapele. Vrata su bila širom otvorena, a njega nije bilo. Ipak čula je da neko u blizini nešto čeprka, vozi kolicima i rešila da ga sačeka da to završi. Kada je ušla u taj sobičak, malo je pogledala oko sebe, tražeći sat. Mobilni se ugasio pa nije mogla da proveri koje je vreme. Sat nije našla, ali joj je pogled privukao neki papir ispod saksije sa muškatlama. Prišla je bliže i na tom starom, pocepanom papiru prepoznala Marijev rukopis! Brzo je strpala hrpicu u džep, ali je Jera naišao i primetio da ona nešto krije, pa mu je pokazala i pitala odakle mu. Setio se, pre tri godine sahranili su prijatelja Gavru i te poderotine papira je pas Lunja pokušao kraj njegovog groba da zatrpa.
- Ništa mi nije bilo jasno, al sam eto sačuvao, makar kao uspomenu na Gavru.
 Pokušala je u glavi da poveže Gavrinu smrt, nestanak Maria i tu poruku... Niko nije mogao da joj potvrdi sumnju da je Mario poruku predao Gavri, ali da su ga mafijaši pratili i tražili papir. Sigurno im jadnik nije hteo dati, pa su ga ubili od batina, a papir pocepali...
Na dva izbledela izgužvana papirića bila je napisana poruka koje je Mario namenio Sanji one noći kada je otet:
" Ljubavi, neće me biti jedno vreme. Mnogo loše stvari sam saznao i mnogo loše stvari mi se dešavaju. Pišem ti ovo na brzinu u WC-u. Napolju me č...ju naoružane debilčine. Vode me negde. Sve je to zbog mog dragog tatice. Izgubio me je na opkladi! Užas, al ne br...  vra...u se.  "

Prebledela, Sanja se prvi put u životu zaputila kod nesudjenog svekra. Vukan Milić bio je propali hirurg i alkoholičar još onda kad je upoznala njegovog sina. Pretvorio se u skitnicu razočaran što je izgubio službu. Razlog nije bio poznat. Pronašla ga je iza diskonta pića, u ritama i pogubljenog.

Nije mogla da izusti - dobar dan jer nije bio dobar. Samo se nakašljala i starac je pogledao.
- Biljo...
- Ne, nije mama, ja sam Sanja.
- Aaa...idi u ku..ac! Samo mi ti fališ. Ček` nemoj joššš... Prvo mi kupi plos, hik, pljosku! Znaš šta je to, ono za dezinfekciju! Rakiju, konobar!
Razmišljala je da odustane, jer joj za ono što želi da kaže i da pita treba trezan čovek.
- Gde ti je sin?- ipak se odvažila.
- Ti mene zezaš?
- Kako si mogao to sinu da učiniš?!- sad je već besnela.
- Zn`š ti ko sam ja? Ja sam hirurg breee, uvek bio i biću. A zn`š ko je osnovao FK "Borac"? Ja! Ja lično i perso... personalno! I kladio sam se, uvek bih se na njega kladio, a onaj krelac Dule, na ku..ac ga nabijem, ma Dule Duh ga zovu, nikad ne bi dobio da nije potplatio sudiju...
- Čekaj, prodao si sina rodjenog zbog nekog fudbala?
Vukan se stresao i ućutao se. Verovatno ga je bolno sećanje na sina malo otreznilo.
- Čuješ li šta te pitam?
- Ne znaš ti... ne znaš za ovaj bol. Ali moj sin nije umro.
- Da, znam. I sad kad ti dodje, kako ćeš ga pogledati u oči? Hoće li biti dosta da kažeš - izvini sine što sam ti upropastio i ugrozio život, malo sam se zaneo u opkladi?
- Ali ipak je živ... Jel` da? Ja sam govno, kćeri. U pravu si. Ova rakija, to je bolest. Bolest je to učinila. Prvo smo se kladili u veliki novac, pa u kuću, za treću utakmicu momci su bili u top formi, bio sam siguran, stvarno siguran. Onako na blef, pristao sam čak i kad je Dule rekao da se u malog kladimo. Ali tražio sam da uzmu mene umesto Maria! Jeste... Borio sam se da mu spasim život.
 - Jel? I uspeo si? Znao si šta je dalje bilo sa njim?
- Uspeo sam. Ali nisam znao... Imao sam samo Duletovu reč da će ga poštedeti.
 - Pa, divno, Duletovu reč. Vrbovao ti je sina za vozača u svojim monstruoznim poduhvatima i sad je u zatvoru. Nisi mogao da odustaneš od kladjenja kad je vrag odneo šalu?
- Odustajanje ne priznaju, mafija je to...
- Najt Lajf?
- Da... Držali su me u šaci. Nikom ovo nisam rekao, ali ne mogu više! Nek se samo dete vrati živo i zdravo... Dok sam rado kao hirurg u bolnici, načelnik i jedan mladji kolega saradjivali su sa Duletom i tom grupom. Trgovina organima. Centar je tad bio u Beču. Ogromne pare. Nudili meni, ja odbio dva puta. Treći put... prokleti treći put, prihvatih samo jednu turu da odradim za Najt Lajf da bih došao na mesto načelnika, jer samo sa tog mesta sam mogao da prekinem tu aferu...
- Ma, kako da ne, heroj bolnice... Dovoljno sam čula. - prekinu ga Sanja, zgrožena i krenu kući.
- Pitaj me zašto pijem! Patim od dana kad se tvoja majka udala za drugog! Pijem da moju Bilju zaboravim!
- Sad možeš stvarno da je zaboraviš! Umrla je! - doviknula mu je u hodu, ne pogledavši ga i dugo klimala glavom sećajući se dana kad joj nije bilo jasno zašto njihovi, inače liberalni roditelji brane vezu Maria i nje.

Zahvaljujući informacijama koje su dobili od Maria, zalaganju detektiva koje su poznavali Danilovići,Interpola i naše policije, pohapšeni su svi članovi organizacije Najt Lajf. Samo je Dule Duh ostao u Australiji. Nisu ga još isporučili.

                                                              - KRAJ-

OPKLADA (I deo)

Jedna lepa staza vodi kroz park do groblja u Palanci. Breze trepere  iznad skoro svakog groba, kraj puta miriše lipa i pruža ugodan hlad. Tu i tamo kestenje rodilo, zove da džepove napuniš. U tom parku samo par klupa, napravio bi čika Gavra više, ali je potrošio daske na kućice za ptice. Njegov verni pas Lunja, spavao je uvek na istoj parceli, kao da nekome čuva mesto...

Mario i Sanja su svake treće večeri navraćali ovde jer ih samo tu roditelji nisu mogli zateći. Njihova veza nije imala blagoslov. Sanji je prva dva puta bilo jezivo, ipak groblje nije neko romantično mesto. Nije verovala u duhove, nije se toga plašila. Bar su nečem poslužili silni horor filmovi kojih se nagledala na zimskom raspustu. Preživevši sve te jezive scene i ni jednom ne pokrivši oči, dobila je opkladu i čokoladu kao nagradu od Maria. A strahovi su izgubili opkladu. Što su češće dolazili, sve manje su mislili na ambijent, a sve više na mir koji nemaju u svojim porodicama. Sve manje su mislili na suze onih koji sahranjuju svoje, a više na spokoj sahranjenih. Na kraju se više nije ni  mislilo na smrt. Prepustili su se mirisu lipa i svojim slatkim poljupcima, uzdasima pod zvezdanim nebom...Iako u mraku, poznavali su svaki kamičak, naučili da razaznaju zvuk detlića, zvuk kestena koji padne na beton staze, šum lišća po kome veverice vršljaju, zavijanje psa ili šuštanje novina kojim se čika Gavra pokrije na klupi malo dalje od njih.

Bilo je to u petak popodne, Sanja se spremila za posetu frizeru pred sastanak i posegnula rukom da isključi radio i svetlo za sobom, kad joj je privukla pažnju uznemiravajuća vest:

- Pažnja! Nestao mladić Mario Milić iz Palanke, star 20 godina, poslednji put vidjen u kafiću Enigma u sredu oko ponoći. Mole se svi koji imaju bilo kakvu informaciju o nestalom mladiću da se jave policijskoj stanici ili roditeljima na broj telefona 065... 

Sanja je kao skamenjena, razgoračenih očiju gledala u muzički uredjaj sa koga je dopirala ova strašna vest. Ne, to nije mogao biti njen Mario. Njen Mario se javio... pogledala je mobilni telefon i ponovo joj se pogled zaledio na njemu! Njen Mario joj se javio sporne večeri u pet do dvanaest, baš one večeri kada su odložili sastanak zbog njegovih gostiju iz Crne Gore. Ruke, noge, lice, bili su joj hladni. Krv se razbežala negde od straha šta se voljenom dogodilo. Zateturala se i dovukla olovnih nogu do policijske stanice. Tu je stala i razmišljala. Ako je stvar ozbiljna, njena izjava neće ostati tajna, a samim tim će roditelji saznati sa kim je u vezi. Neka, sačekaće, Mario će sigurno naći načina da joj se javi. Nemoguće je da je mrtav! Njeno srce bi prvo osetilo tako nešto. Malo se pribrala i otrčala na groblje. Čika Gavra mora znati nešto. Eto, kafić Enigma je na samom ćošku Grobljanske ulice, mora da i stari Gavra popije koju ljutu tamo ponekad. Kada je došla do blizu Gavrine klupe, primetila je da njegov pas cvili, a neki ljudi, opštinari sa tog mesta na kome je bila sveža humka i krst odlazili su , sahranivši čoveka koji nije imao nikog od rodbine. Čula je kako komentarišu ogorčeno: 

- Sramota, tako svirepo pretući starca koji nema ni žute banke u džepu.

Pogledala je krst i uverila se da je tu sahranjen izvesni Gavrilo Pantić, poznat meštanima kao Gavra. Dakle, ubili su ga batinama! Ponavljala je u sebi da se to sve ne dešava, da je sve sigurno neki ružan san dok su joj odjeci lupnjave srca udarali u vrh lobanje, a pred očima se maglilo i park se vrteo u krug.

Tri godine kasnije, Beograd...

Sanja je u svojoj kancelariji u sudu na trenutak podigla glavu od posla da pomiriše cveće koje je stiglo za nju od advokata Danilovića. Bilo je vreme da nastavi dalje sa svojim životom, da da sebi šansu da ponovo voli i bude voljena. Danilović nije ružan, a i trudi se. Peti put već odbija večeru sa njim. Heej, običnu večeru! Drugarica joj lepo kaže da će jesti hranu, a ne nju. Pozvaće ga! Samo što je pronašla mobilni u torbi, zazvonio je telefon u kancelariji. Javila se, očekujući neke vesti iz arhiva, kad..

- Sanja?- muk nekoliko sekundi...

- Ne pominji mi ime! Ne pričaj nikome. Živ sam.

Bio je to Mario, odmah mu je prepoznala glas i zanemela od iznenadjenja. Medjutim, prekinuo je vezu. I to ju je tek izludelo! Kakva je to neslana šala?! Tri godine porodicu i voljenu mučio je strepnjom da se desilo ono najgore.. Mario je po završetku radnog vremena presreo Sanju na parkingu i odvezao je na jedno malo imanje u Borči. Dugo su se samo grlili i gledali s divljenjem i nevericom, očiju vlažnih od suza radosnica.

- Preživeo sam pakao. Radio sam ružne stvari. Morao sam! Sad je gazda u Australiji i ovih nekoliko dana imam jedinstvenu šansu da se vratim u normalan život. Ali treba mi pomoć. Ne samo novac, treba mi neko uticajan, sudija, advokat, neki načelinik policije, tako nešto.

- Govoriš malo nepovezano, ne shvatam te baš. Ispričaj mi od početka. Kako si nestao? Gde si bio ovih godina?

- Duga je priča, znaćeš je, obećavam. Ali sad mi pomozi. Najdi nekog ko će mafiju da raskrinka a da ne zapitkuje mnogo ko sam ja.

Sanja je te večeri izašla sa advokatom Danilovićem. Malo se raspitala o njegovom poreklu i saznala da je sin inspektora u penziji. Potrudila se da se već iste nedelje upozna sa mladićevim roditeljima i pred njima je zaplakala složivši im priču da je nestao njen rodjak sa kojim roditelji nažalost ne komuniciraju zbog neke stare deobe imanja, ali da je rodjak uspeo da joj pošalje poruku da je u kandžama mafije. Dala im je cedulju sa nekim imenima i jednom adresom.

- Preklinjem vas, ne otkrivajte identitet mog rodjaka dok se slučaj ne reši. Pošto se vodi kao odavno nestao, takoreći mrtav, mafijaši neće okom  trepnuti da ga likvidiraju, jer niko ne odgovara za smrt odavno mrtvog.

Tresla se, iskreno pogodjena svim što se dešava. Jovan Danilović je zagrlio zbunjenu devojku.

- Biće teško, ali pokušaćemo sve što je u  našoj moći.

Mario joj se i dalje nije javljao. Mesec dana kasnije ipak je uhapšen. Htela je da poludi. Oklevala je da pita Danilovića zašto mu je to uradio umesto da mu pomogne. Oklevala je, jer nije bila potpuno iskrena prema tom dobrom momku, a i mnoge tajne su bile skrivene od nje. Odlučila je da umesto Danilovića poseti Maria u zatvoru.

- Ne raduješ mi se? Ne ljuti se, ne znam kako se ovo desilo. Obećali su mi da će ti pomoći, kunem ti se da ne znam šta se dešava!

- Ne ljutim se na tebe, ali ne smeš ovde da se pojavljuješ. Okomiće se na tebe. Prate svaki moj korak. Slušaj me dobro i samo mi veruj. Ja sam ovde na sigurnom. Ljudi koje si poslala objasnili su mi plan. Saglasan sam. Idemo do kraja! Ne pojavljuj se ovde, ne pitaj za mene. Ja ću se javiti kad budem mogao.

Dok je napuštala zgradu zatvora, osetila je gnev. Mislila je da će opet proći godine u neznanju dok se ne bude javio kao grom iz vedra neba. Zar da joj tako prodje život?

(Nastaviće se...)