-Sve je iluzija.
Znate, kada postoje dve verzije iste priče, iz uglova različitih ljudi, teško je definisati koja je od njih prava, koja istinita, šta je tačno dobro, a šta zlo. A kada postoje dve verzije ličnosti koja paralelno postoji kao lik u knjizi i stvaran lik koji živi te različite verzije, vi onda shvatate da iluzije ne nastaju tek tako. One kreću iz nas. I mogu zaista da zakomplikuju život.
Ova priča obuhvata i surovo iskren presek političkih promena i intriga koje su delili ljude proteklih decenija sa tačke gledišta operisane od ideala. Glavni lik je u neku ruku antiheroj i prilagođava se situaciji. Autor je u tom segmentu možda želeo naglasiti borbu za opstankom ili apsurd opiranja struji koja svejedno prođe.
Ova priča je žestoki meč umetnika sa svojom dušom nokautiranom u cilju popravljanja slike o sebi, slike koja je potrebna da se utope davnašnje frustracije i da umetnik bude, makar na tren ona verzija sebe o kojoj sanja.
Dodajem:
-Jedini uzor sa kojim ima smisla upoređivati se nije ni Rubens, ni Karavađo, ni profesor, ni otac, ni kolega, već samo ta verzija sebe koju treba da dostignemo.
Umetnik je sanjar i on te snove materijalizuje. On veruje da može manifestovati dešavanja izvan okvira vremena. Umetnik je istovremeno i ruka koja slika i otisak na platnu.
Scena nad kojom sam se naježila nalazi se negde na devedesetoj strani knjige. Protagonista, slikar, spasava život ženi koja mu je dugogodišnji model. Ona je usled bolesti najpre ostala bez dojke, pa bez jedne noge a zatim su joj amputirali i drugu. Uprkos svemu u njoj kuca veliko srce.
- Ti si suština moje umetnosti, rekao joj je.
I ponovo, pouke koje sam izvukla iz pročitanog:
-Umetnik se ipak teško odriče ljudske prirode i zato nije ni slobodniji ni srećniji od bilo koga od nas.
-Umetniku je potrebno ljubavi.
Pročitajte, nećete se pokajati.
Нема коментара:
Постави коментар