Postavim sebi pravilo da ću svim savremenim, manje ili više afirmisanim piscima koji su na mene ostavili trag posvetiti jednaku pažnju, da ću pripaziti da se ne ponavljaju prikazi istog autora, ali
ponekad je nemoguće odoleti! Da se iskupim, ovo će biti više utisak, nego prikaz, skraćena verzija... oduševljenja. Da li je to znak da neko postaje moj omiljen pisac? Sačekaću sledeću knjigu da to potvrdi.
Dela autora Dalibora Ćulibrka čitala sam sledećim redom: Neobičan dan, Daleko od neba i Lalejna. Neobičan dan i Lalejna su romani sa dosta dinamike, iznenađenja. Ima zapleta, nema rasplinjavanja. Priča teče pitko, poji se nektarom blage misterije i svaki put urodi plodovima spoznaje da su svi detalji povezani, da nismo sami na putu od trnja koji se ne može zaobići. Spisateljska majstorija ovako mladog autora u kompoziciji, karakterizaciji i pshihologiji likova je zapanjujuća.
Lalejna je slepa. Lalejna je siroče. Ona možda pati, ali vam nikad neće dati razloga da je sažaljevate. Lalejna ne prihvata ne kao odgovor, jer ona je neminovonost! Nije bitno da li mislite da ste spremni za nju. Postoje trenuci u ljudskom razvoju kada kroz simbole božanske intervencije moramo naučiti da prihvatimo život, drugačije ljude, ono što deluje kao nepravedno i bolno sagledati iz drugog ugla i izvući pouku. Lalejna nije ime, već mesto ukrštanja sudbinskih niti. Njena prošlost i sadašnjost povezuju čoveka sa gitarom sa čovekom koji piše knjigu. Ona je tako neobična, da pukim primerom svoje egzistencije nagoni da veruješ u čuda. Svojom ljubavlju isceliće sakatu ruku, dok gitara pod njom ne zazvuči kao pesma slavuja. Svojom ljubavlju spojiće ljude koji se nikada ne bi sreli, da nije vreme da se spasi život nedužnog, nedužnog koji treba da napiše knjigu, a da toga još nije svestan.
Ako osećate potrebu da neki višegodišnji mrak ispunite substencijalnom nadom, ako ste veri davno zatvorili vrata, pročitajte roman Lalejna i udahnite je ponovo, kroz novi prozor sa pogledom na širu sliku ovog života!
Нема коментара:
Постави коментар