GROFICA MILA TONKIN

Razmišljajući koji pristup da izaberem da na sebi svojstven način predstavim jedno delo ovakve dubine, spontano su počele da mi naviru misli i rečenice ni prikaza, ni recenzije već, nazovimo to pričom o duši. Grofica Mila Tonkin, roman spisateljice Mire Paskval o sudbini žene sa ožiljkom koja je, promašujući ljubav, širinom svoje ličnosti izgradila život vredan spomena i poštovanja, upravo me inspiriše...

Kada suze onih koji ne umeju svoje grehe ni spoznati ni okajati, poteku iz oka nežnog anđela, one težinom svojom na licu izdube brazdu. One solju neprerađenom zaparaju mrak između želja i svrsishodnosti, ne mareći za nesrazmernost tereta po gramu ženske duše. Pitanje da li se može živeti kao isti u drušvu koje pravi razlike, još nije ušlo u pore smrtnih, nesavršenih, a varljivim uniformizmom odenutih. Osvešćenje njihovo protagonistkinja romana, Mila, najpre očekuje kao plod intelekta nekih od njih, zatim to čeka kao sporu, a izvesnu božiju pravdu, da bi konačno, često razočarana, pokušala plastičnim primerima da ukaže na to da je samo pitanje trenutka, kada bilo ko od nas može biti na njenom mestu. Nesreća nije tako daleko kako se ljudima čini, jer dok se neko rodio sa njenim obeležjem, bolest, rat ili nezgoda svakog trenutka mogu ispeglati tu barijeru koju uniformisani svet pravi između sebe i po nečemu drugačijeg bića.

Kada se ogledalo u tuđem oku slomi, odraz iskrivljen ostaje u samoći onog ko ima toliko lepote drugima da pruži. Mila Tonkin je iz moje vizure, žena iz slomljenog ogledala. Ona želi da sklopi deliće slomljenog stakla i živi jednu uobičajenu priču, ali pritom priželjkuje nepostojeću savršenu ljubav. Postoje ti retki entiteti koji silinom svoje dobronamernosti i plemenitošću svoje namere stvaraju savršenstvo, kao sinfoniju za gluve. Iz ličnog iskustva, moram priznati da, pošto lek za rane na duši nikada nije postojao, duša ima samoisceljujuću moć kroz sanjarenje, ideale, eskapizam u ideju savršenstva. Kao država u državi, unutarnji svet žene ima lik, oblik, vreme, mesto, način, miris i boju. Žena se oseća bezbedno samo u okviru tog sveta. Ipak, ona se nada da će se, kad-tad snovi iskrenih osećanja realizovati. Međutim, ono što se realno, umesto toga desi, uplaši je, ponekad samo zbog drugačije pojave, kao što drugačija pojava ponekad uplaši ljude. Između svega, izostane pružena ruka sa obe strane. Skok u nepoznato. I to je univerzalna poruka za sve žene, nosile one ožiljak na licu, ili na duši.

Da li vredi sebi postavljati pitanja na koja niko nikada nije dobio odgovor? Zašto osuđenom pred višnjim niko ne pročita presudu? Zašto tvorac ćuti kada mu se obraćamo? Možda iz istog razloga zbog kog učitelj ćuti dok radimo test. Draga protagonistkinja Mila, nije mogla da bude u isto vreme inteligentna i ravnodušna. Odgovore je tražila, kao što je tražila zrno dobra u ljudima, kao poslednju kap u vode u pustinji. Bezuslovno prihvatanje neobjašnjivih pojava i sudbine, najteži je zadatak s kojim se čovek suočava. Zato je mir pronašla u veri i roditeljstvu koji počivaju na bezuslovnoj ljubavi, a ne na razumevanju.

Ovo delo nije elegija bespomoćnog. Ovo delo je pobeda duha nad velikim iskušenjem. Napisano bez šećera, bez suvišnog lamenta nad sudbinom, bez skrivanja sitnih ljudskih slabosti, više stoički hrabro, nego ženski empatično, ovo delo produžava svoje poruke i nakon smrti.

Grofica Tonkin titulu je stekla udajom, kao krunu od trnja, nenadano, kao što je nenadano jedna neprimećena devojka, devojka sa jakom potrebom da bude voljena, potrebe drugih zadovoljila. U bunar njenih želja nije palo dovoljno ljubavi i on se punio progutanim suzama, ali je žedne napojio. Možda se protagonistkinja na trenutke osetila iskorišćeno zbog toga, ali će čitataoci, naročito na samom kraju romana osetiti da je sve moguće prevazići.

Iskreno preporučujem knjigu svima koji u pisanoj reči pronalaze smisao i filozofski uzlet svoga bitisanja. Spisateljica Mira Paskval je romanom Grofica Mila Tonkin zagrebala po licu društva i zakucala na vrata naših srca. Ima li koga?