LASKA I VUK

(photo credit: google images)

Laska je bila mala košuta koja je imala oči poput badema, velike kao ostrva. Nakon što su joj lovci ubili roditelje, pronašli su je narodnog dana u šumi kraj potoka turisti na pikniku. Toliko je bila prestravljena od ljudi da više nije imala snage ni da beži. Ležala je na boku dahćući ubrzano sa srcem u potiljku i čekala svoj kraj. 
- Hajde da je odvedemo kod veterinara, meni deluje kao da je ranjena!
- Da, moramo je svakako odvesti Tome, ali šta da radimo posle?
- Vratićemo je u šumu, tu je njen dom. 
- Ne! Nikako! Lovci se vraćaju svakog petka na ovo mesto i dovršiće posao! - zapomagala je jadna košuta ali je niko nije razumeo.
Turisti su uradili kako su se dogovorili i kada su se uverili da je dobro i nahranili je, vratili su je na isto mesto gde su je i našli. 

Jadna Laska pala je u očaj i poželela da nije preživela onaj kobni pokolj. Šta će ona sada sama u šumi u kojoj ima i vukova i lovaca, a priča se da u proleće i medvedi siđu sa planina? Još teže od straha s kojim je morala da živi palo joj to je što nema nikog svog. Nema više sa kim da popriča, za leptirima da skakuće... Dani su prolazili a ona je sa druge strane potoka povremeno u daljini nazirala obris starog vuka samotnjaka. Nije joj bilo jasno kako je do sada nije pojurio i pojeo! Voleo je miris straha, možda. Možda mu je samo bilo žao nje, pošto je svestan koliko je jači.

- Zašto samo stojiš tu i posmatraš, vuče? Ne želiš da me pojedeš?
- Ko bi mogao da pojede takvu lepotu, ko bi smeo da naruši takav sklad? Ne želim da ti naudim. 
- Zašto me onda posmatraš uporno? Šta hoćeš od mene?
- Brinem se. Dođem samo da vidim da li ti šta treba. Izvini ako sam nepristojan. Ne bih da smetam...
- Ne... - pokajala se - U stvari ne smetaš, samo još nisam čula da vukovi imaju milosti.
- Razumem tvoje nepoverenje. I ja bih na tvom mestu možda nepoverljiv bio. Idem, a ti budi bez brige.

Vuk se nije pojavljivao 3 dana i 3 noći, a Laska je počela o njemu da razmišlja. Prvo joj je bilo žao što ga je bezrazložno sumnjičila, a onda, što je vreme više prolazilo, čak se počela pitati da se njemu nije nešto loše desilo. Da li da pređe potočić i odvažno kroz gušći i mračniji deo šume krene u potragu za njim? Pokušala je, krenula bi par koraka pa bi se neodlučno vratila nazad. A vuk... vuk je to sve ipak iz prikrajka posmatrao. 

-Vidim da si na toj livadi obrstila svo rastinje, dođi da ti pokažem kakvog divnog sočnog grmlja ima u blizini moje kuće. Znaš, ja to ne jedem, šteta da se baci! - doviknuo joj je vuk napokon.
Laska se tako obradovala što ga ponovo vidi i budući veoma gladna, bez mnogo razmišljanja ga je sledila. U jednom trenutku bilo je toliko mračno da nije znala kuda ide, a vuka je izgubila iz vidokruga. Nekoliko trenutaka kasnije osetila je vreo dah za vratom, oštar bol i čula tup zvuk udarca sopstvenog tela o tlo. 

Tako je nastradala naivna devojka Laska.