U KOM SI TI FILMU

U avgustu 2017 smo u okviru Zemunskog otvorenog festivala imali prilike da u filmskoj umetnosti uživamo na jedan drugačiji način. Projekcije filmova na otvorenom, pružaju jedan nezaboravan, jedinstveni osećaj koji je teško rečima opisati. Atmosfera je romantičnija, uzbudljivija i dolazi do učestalije i prisnije interakcije medju gledaocima. Utisak da kultura nije otudjena od nas, već da se uvukla u masu i da se kreće u korak sa običnim, malim čovekom je možda samo moj. Nisam na njega ostala imuna ni početkom jula, kada sam prisustvovala istoj vrsti dogadjaja u okviru manifestacije Filmstreet. Jedne tople večeri sam zahvaljujući Filmstreet-u, sedeći tik pored reke, uz grickalice odgledala Mističnu reku sa Šon Penom u glavnoj ulozi.

Mističnu reku su svi već gledali i dovoljno je hvaljen i opisivan u medijima da ne moram da ponavljam. Ovom prilikom želim nekoliko reči napisati o utiscima nakon švedskog filma Stokholmske priče. Samo pasionirani ljubitelji filma se otisnu u filmske vode van domaće, američke, britanske , eventualno francuske produkcije na koje smo navikli. Evropski film je drugačiji. Moderniji je i realističniji. Iz moje laičke perspektive, dominantna razlika izmedju manje poznatih evropskih i popularnih filmova je u tome što popularni teže da zabave i zadive, a evropski imaju više tu neku umetničku notu i svaki je sebi svojstven.

Stokholmske priče u režiji Karin Falen je drama sa srećnim ali zato ne i sladunjavim završetkom jer je u pitanju pobeda vizije i pobeda opšteg dobra. Priča prati nekoliko slučajno povezanih ljudi, njihove patnje i transformacije, ali je meni, kao nekom ko pokušava da se bavi pisanjem, u središtu pažnje do kraja ostao glavni lik. Na početku upoznajemo Johana, mladog pisca koji poklanja prijateljima svoju zbirku poezije pokušavajući da ih zainteresuje za svoje ideje. Gledaju ga blago telećim pogledom, nezainteresovano. Na svakom koraku isto doživljava. To ga naravno boli, ali ne prestaje vredno da radi i ne odustaje. Ide čak dotle da svakodnevno dosadjuje izdavaču i jednom već uticajnom piscu što na prvi pogled deluje iritantno i glupo, medjutim, da li je baš tako... On je ipak dugo u tom svetu i dobro zna da razlog njegovog neuspeha može biti taj što rukopis čami u zapećku, nepročitan. Principi kojim se rukovode izdavači kada odlučuju šta će da čitaju i objavljuju ponekad su obojeni predrasudama, ponekad preopterećeni tiražima, profitom. A kada bi samo pročitali rukopis, Johanova ideja bi se, poput zaraze, brzo raširila svetom i svet bi zbog toga postao lepše mesto. Johan veruje da svetla grada pritiskaju ljude. Svako bi spoznao svoju pravu prirodu kada bi bar na neko vreme, čitav grad ostao u mraku! Mladić odlazi kod izdavača u želji da objavi svoju novu knjigu, ali nailazi na odlaganja, izbegavanja i nepoštovanje. Da ironija bude veća, Johan je sin jednog od najeminentnijih švedskih pisaca. Primećuje se da ga kulturni krugovi u gradu samo zbog te činjenice pozivaju na proslave i bar mu povremeno izadju u susret. Na kraju neće ni prećutati da ga smatraju lošim piscem. Očajan baca svoj rukopis sa mosta. Jedne noći je u celom Stokholmu zavladao mrak.Kako je do toga došlo, i koje su posledice usledile pogledajte u filmu.

Do nekih novih filmova i utisaka, gasim svetla...