SKRIVENA KAMERA

Nedavno sam prisustvovala promociji knjige "Priče iz moje glave i sveta oko mene" čudesne Zoje Mladenović. Promocija je protekla u prelepoj intimnoj atmosferi sa toliko pozitivne energije, da mi lepše ne bi bilo ni na vlastitom rodjendanu! Sama autorka i tim koji je radio na knjizi i koji je knjigu predstavio, spontanom improvicacijom, ubedljivom interpretacijom, a nadasve iskrenom emocijom pružili su gostima upečatljiv prikaz onoga što je opisano u knjizi. Nakon izvodjenja par priča, upecala sam se na senzualnost prožetu duhovitošću kojim one odišu. Nije lako govoriti o tematici priča, a da se ne zadje u puko prepričavanje svake ponaosob. Mogu vam reći da sam ovu znirku priča pročitala u jednom dahu i da sam se nakon toga zapitala da li je to bila knjiga ili skrivena kamera.

Subjektivna sam, nisam književni kritičar, ali jesam neko ko o knjigama razmišlja. Moj ukupni doživljaj Zojine knjige je nalik na pogled kroz prozor u toku vožnje. Često se tako primete situacije, gafovi ili "ispale" u današnjem žargonu koje vas iskreno nasmeju, a koje ne biste primetili da niste posmatrač u toj vožnji koju je neko oslikao kao skrivenom kamerom svog uma. Bilo da u nekoj priči autorka govori u prvom licu ili nam se obraća neki od likova, a zastupljeni su i muški i ženski, primećujemo naraciju koja prati tok svesti. U skladu sa naslovom knjige, kroz život, kao list na vetru, lutaju misli i dopiru glasovi iz dubina. A u ljudskim dubinama ima svega, ima poroka, sujete, mnogo apsurda, potopljenih nada, ima laži i maskarade, ali i pronicljivosti i snage da se čovek izdigne kad je najviše zgrožen. Ponekad se mora dotaći samo dno da bi smo imali dobar odraz da se odbacimo na površinu.

Tako je i jezik korišćen u pojedinim pričama necenzurisan. Nekoga će začuditi naturalizam iz pera jedne fine dame. A kad razmislimo, život je takav kakav je i ponekad ono što se dešava moramo nazvati pravim imenom. Hrabrost je prihvatiti to, a još veća prihvatiti svoje mane. Zamislite kako je skinuti sve maske i pogledati se onim pogledom koji prodire do kostiju. Zamislite kako je nakon sve te borbe voleti, voleti uprkos svemu! Živeti bez ružičastih naočara, a ne odustajati od sebe i svojih snova. To je ono na šta me je podsetila knjiga "Priče iz moje glave i sveta oko mene"..

KNJIGA ZA SLADOKUSCE

Šta da vam pričam, ta sam! Sladokusac, istrebljivač čokolade. Pri samom pomenu čokolade, doživljavam euforiju, a pri degustaciji halucinacije. Dobro, ne baš, ali... Vidite, počelo u poslednje vreme da se piše o knjizi "Da se kladimo u čokoladu", a ja normalno, odlepim na prvu loptu! Pogledam omot, naslovnicu, pa pokrijem oči da ne ogladnim pred spavanje. No, šalu na stranu, knjiga nije jestiva, a nije ni knjiga recepata za kolače. U pitanju je zbirka priča autorke KevaIpo. Znam da mislite da se i dalje šalim, ali ako autorka želi da ostane anonimna, ko sam ja da vama otkrivam misteriju? Neću vam reći, ozbiljno! Šta, k`o da je pa poznajem! A i poznajem je... "Izgleda kako zamislimo. Godina - taman...Čvrsto veruje da će da svane iako se plan ne ostvari." Kad pročitate tu biografiju, shvatićete da je možda i vi poznajete.

A moja prva reakcija je bila da moram nešto od te žene da naučim. To što sam ja ozbiljna i što ozbiljno shvatam život, to je moj problem. Nije da mi je problem, dobro mi je u svojoj koži, al ljudima dosadno da me slušaju i čitaju takvu. Poželela sam da naučim neke stvari bolje da prihvatim, poželela da unesem malo duhovitosti u svoj crno-beli svet. I upravo dok ove redove pišem nakon pročitane knjige vidim da knjiga deluje. Mogli ste da se kladite da će da deluje?

Većina priča govori o muško-ženskim odnosima. Autorka se obraća neposredno, baš kako bi drugarici uz kafu u poverenju otkrila najnovija dešavanja ili zapažanja na tom emotivnom planu, u nekoj vezi ili u braku. Dešavaju se stvari od kojih bi neko drugi napravio tužni treći čin. Ovde tu dramu nećete gledati. Ovde je svaki rastanak, svaka prevara, laž, bolest, smrt, predstavljen u stilu - koji sam ja maler, al ništa, idemo dalje! Većina priča baciće vas prvo u smeh, a onda na dupe neočekivanim obrtom na kraju. Da se kladimo u čokoladu nije roman, a da jeste bio bi roman situacije. Imamo iskrene reakcije na ljubavna iskušenja iz oba ugla. Imamo odgovore na pitanja zašto se oženjeni vraćaju ženama i savete kako strpljenje i "ladno" prelaženje preko nekih brljotina mogu nekog na duže staze sačuvati. Neke priče su o pravoj sreći, neke o iluziji sreće, neke o navici, druge o strasti, ljubomori i drugim ljudskim slabostima. Na mene su najveći utisak ostavile prva i poslednja priča, Bubica i Tvrd orah. Tu je efekat iznenadjenja bio najveći jer mi nekako situacije pomenutih priča nisu obično za šalu.

Generalna pouka, bar po nekom mom doživljaju je da je život opasan zajebant! Dakle sa zajebantom moraš mangupski. Nekad te predje život, a nekad ti njega zavrneš, ako naučiš lekciju. I kratak je bre! Nema recepta za sreću sem onog unutrašnjeg osećaja koji treba slediti i samo biti srećan dok možeš!