OPKLADA (I deo)

Jedna lepa staza vodi kroz park do groblja u Palanci. Breze trepere  iznad skoro svakog groba, kraj puta miriše lipa i pruža ugodan hlad. Tu i tamo kestenje rodilo, zove da džepove napuniš. U tom parku samo par klupa, napravio bi čika Gavra više, ali je potrošio daske na kućice za ptice. Njegov verni pas Lunja, spavao je uvek na istoj parceli, kao da nekome čuva mesto...

Mario i Sanja su svake treće večeri navraćali ovde jer ih samo tu roditelji nisu mogli zateći. Njihova veza nije imala blagoslov. Sanji je prva dva puta bilo jezivo, ipak groblje nije neko romantično mesto. Nije verovala u duhove, nije se toga plašila. Bar su nečem poslužili silni horor filmovi kojih se nagledala na zimskom raspustu. Preživevši sve te jezive scene i ni jednom ne pokrivši oči, dobila je opkladu i čokoladu kao nagradu od Maria. A strahovi su izgubili opkladu. Što su češće dolazili, sve manje su mislili na ambijent, a sve više na mir koji nemaju u svojim porodicama. Sve manje su mislili na suze onih koji sahranjuju svoje, a više na spokoj sahranjenih. Na kraju se više nije ni  mislilo na smrt. Prepustili su se mirisu lipa i svojim slatkim poljupcima, uzdasima pod zvezdanim nebom...Iako u mraku, poznavali su svaki kamičak, naučili da razaznaju zvuk detlića, zvuk kestena koji padne na beton staze, šum lišća po kome veverice vršljaju, zavijanje psa ili šuštanje novina kojim se čika Gavra pokrije na klupi malo dalje od njih.

Bilo je to u petak popodne, Sanja se spremila za posetu frizeru pred sastanak i posegnula rukom da isključi radio i svetlo za sobom, kad joj je privukla pažnju uznemiravajuća vest:

- Pažnja! Nestao mladić Mario Milić iz Palanke, star 20 godina, poslednji put vidjen u kafiću Enigma u sredu oko ponoći. Mole se svi koji imaju bilo kakvu informaciju o nestalom mladiću da se jave policijskoj stanici ili roditeljima na broj telefona 065... 

Sanja je kao skamenjena, razgoračenih očiju gledala u muzički uredjaj sa koga je dopirala ova strašna vest. Ne, to nije mogao biti njen Mario. Njen Mario se javio... pogledala je mobilni telefon i ponovo joj se pogled zaledio na njemu! Njen Mario joj se javio sporne večeri u pet do dvanaest, baš one večeri kada su odložili sastanak zbog njegovih gostiju iz Crne Gore. Ruke, noge, lice, bili su joj hladni. Krv se razbežala negde od straha šta se voljenom dogodilo. Zateturala se i dovukla olovnih nogu do policijske stanice. Tu je stala i razmišljala. Ako je stvar ozbiljna, njena izjava neće ostati tajna, a samim tim će roditelji saznati sa kim je u vezi. Neka, sačekaće, Mario će sigurno naći načina da joj se javi. Nemoguće je da je mrtav! Njeno srce bi prvo osetilo tako nešto. Malo se pribrala i otrčala na groblje. Čika Gavra mora znati nešto. Eto, kafić Enigma je na samom ćošku Grobljanske ulice, mora da i stari Gavra popije koju ljutu tamo ponekad. Kada je došla do blizu Gavrine klupe, primetila je da njegov pas cvili, a neki ljudi, opštinari sa tog mesta na kome je bila sveža humka i krst odlazili su , sahranivši čoveka koji nije imao nikog od rodbine. Čula je kako komentarišu ogorčeno: 

- Sramota, tako svirepo pretući starca koji nema ni žute banke u džepu.

Pogledala je krst i uverila se da je tu sahranjen izvesni Gavrilo Pantić, poznat meštanima kao Gavra. Dakle, ubili su ga batinama! Ponavljala je u sebi da se to sve ne dešava, da je sve sigurno neki ružan san dok su joj odjeci lupnjave srca udarali u vrh lobanje, a pred očima se maglilo i park se vrteo u krug.

Tri godine kasnije, Beograd...

Sanja je u svojoj kancelariji u sudu na trenutak podigla glavu od posla da pomiriše cveće koje je stiglo za nju od advokata Danilovića. Bilo je vreme da nastavi dalje sa svojim životom, da da sebi šansu da ponovo voli i bude voljena. Danilović nije ružan, a i trudi se. Peti put već odbija večeru sa njim. Heej, običnu večeru! Drugarica joj lepo kaže da će jesti hranu, a ne nju. Pozvaće ga! Samo što je pronašla mobilni u torbi, zazvonio je telefon u kancelariji. Javila se, očekujući neke vesti iz arhiva, kad..

- Sanja?- muk nekoliko sekundi...

- Ne pominji mi ime! Ne pričaj nikome. Živ sam.

Bio je to Mario, odmah mu je prepoznala glas i zanemela od iznenadjenja. Medjutim, prekinuo je vezu. I to ju je tek izludelo! Kakva je to neslana šala?! Tri godine porodicu i voljenu mučio je strepnjom da se desilo ono najgore.. Mario je po završetku radnog vremena presreo Sanju na parkingu i odvezao je na jedno malo imanje u Borči. Dugo su se samo grlili i gledali s divljenjem i nevericom, očiju vlažnih od suza radosnica.

- Preživeo sam pakao. Radio sam ružne stvari. Morao sam! Sad je gazda u Australiji i ovih nekoliko dana imam jedinstvenu šansu da se vratim u normalan život. Ali treba mi pomoć. Ne samo novac, treba mi neko uticajan, sudija, advokat, neki načelinik policije, tako nešto.

- Govoriš malo nepovezano, ne shvatam te baš. Ispričaj mi od početka. Kako si nestao? Gde si bio ovih godina?

- Duga je priča, znaćeš je, obećavam. Ali sad mi pomozi. Najdi nekog ko će mafiju da raskrinka a da ne zapitkuje mnogo ko sam ja.

Sanja je te večeri izašla sa advokatom Danilovićem. Malo se raspitala o njegovom poreklu i saznala da je sin inspektora u penziji. Potrudila se da se već iste nedelje upozna sa mladićevim roditeljima i pred njima je zaplakala složivši im priču da je nestao njen rodjak sa kojim roditelji nažalost ne komuniciraju zbog neke stare deobe imanja, ali da je rodjak uspeo da joj pošalje poruku da je u kandžama mafije. Dala im je cedulju sa nekim imenima i jednom adresom.

- Preklinjem vas, ne otkrivajte identitet mog rodjaka dok se slučaj ne reši. Pošto se vodi kao odavno nestao, takoreći mrtav, mafijaši neće okom  trepnuti da ga likvidiraju, jer niko ne odgovara za smrt odavno mrtvog.

Tresla se, iskreno pogodjena svim što se dešava. Jovan Danilović je zagrlio zbunjenu devojku.

- Biće teško, ali pokušaćemo sve što je u  našoj moći.

Mario joj se i dalje nije javljao. Mesec dana kasnije ipak je uhapšen. Htela je da poludi. Oklevala je da pita Danilovića zašto mu je to uradio umesto da mu pomogne. Oklevala je, jer nije bila potpuno iskrena prema tom dobrom momku, a i mnoge tajne su bile skrivene od nje. Odlučila je da umesto Danilovića poseti Maria u zatvoru.

- Ne raduješ mi se? Ne ljuti se, ne znam kako se ovo desilo. Obećali su mi da će ti pomoći, kunem ti se da ne znam šta se dešava!

- Ne ljutim se na tebe, ali ne smeš ovde da se pojavljuješ. Okomiće se na tebe. Prate svaki moj korak. Slušaj me dobro i samo mi veruj. Ja sam ovde na sigurnom. Ljudi koje si poslala objasnili su mi plan. Saglasan sam. Idemo do kraja! Ne pojavljuj se ovde, ne pitaj za mene. Ja ću se javiti kad budem mogao.

Dok je napuštala zgradu zatvora, osetila je gnev. Mislila je da će opet proći godine u neznanju dok se ne bude javio kao grom iz vedra neba. Zar da joj tako prodje život?

(Nastaviće se...)