KOSOVO MOG DETINJSTVA

"Ja sam rođen u mešovitom braku. Mama mi je žensko, a tata muško", kaže Milan Gutović u jednom svom Kabareu. A ja sam rođena u tipično mešovitom braku, po nacionalnoj osnovi. Pomešana krv moje porodice, kako u braku mojih roditelja, tako i njihovih roditelja stvar je puke slučajnosti, a iz mog ugla, srećne okolnosti. Otac, poreklom Slovenac, odrastao u Beogradu, mislio je da će se tu i oženiti. Kada ga je verenica prevarila, ošišao se do glave i zarekao da se nikad neće oženiti. Službeno se zatekao zbog nekog projekta na Kosovu, rudnik Trepča. Stanovao u Starom Trgu i tamo izgubio glavu. Ma, neee... opustite se. Nije život izgubio! Samo glavu za jednom Kosovkom devojkom. E, ta mala Verica je moja keva.

Svakog leta umesto na more odlazila sam u posetu maminoj rodbini u Kosovskoj Mitrovici. Putovalo se vozom, skoro ceo dan, ali to nije bilo naporno zato što se putem prolazi preko mostića, stenovitih predela, reka i šuma kojih nije bilo u mojoj okolini. Zašto bi bilo dosadno, mobilni, selfić, fejsić, chat... Ups! Ne, ne, šala mala! U vreme mog detinjstva monotonija se lečila rešavanjem ukrštenih reči i razgovorom sa dobrim ljudima. Elem, da skratim malo taj put, rodbina je živela u stanu, skoro u centru grada. Bila je to brojna porodica i neke tetke i ujaci su se rado igrali sa mnom. Stvarno, razlika u godinama nije tako velika. U velikom parku između njihove zgrade i škole, pravila sam kućice u žbunju, igrala školice, lastiž. Muška i ženska kosovska deca najčešće bi se okupila predveče, kad nije tako vruće da zajedno igraju šugice i žmurke. Voleli su kad dođe neko dete sa strane. Nisu me pitali kako je ovde, samo su se takmičili ko će više da mi ugodi, jer to je odlika Kosovaca, da ugoste i usreće te!

Kod kuće sam bila usamljeno dete koje se mahom samo zaigra u pesku i povremeno služila kao bejbi siterka manjoj deci jer nisam želela da ogovaram, spletkarim, krijem dečije igračke, čupam kike i tužakam okolo...
Na Kosovu sam bila srećno dete, ravnopravno prihvaćeno od prvog dana. Osim srpske dece, bilo je fantastičnih Bošnjaka, Goranaca, a tu i tamo čak i dobrih Šiptara. Polako, znam da ljigavo zvuči, samo pričam kako je bilo sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka. Ups... nisam htela da ispadnem tako matora...Tralala...ništa idemo dalje... Npr. Šiptarka, Mergima bila je najkulturnija i najobrazovanija među njima. Tečno je govorila srpski, a već tada pored maternjeg i engleski. Goranac Tale, nemam pojma po čemu se razlikovao od nas. Ja razliku nisam videla. Bio je najzabavniji i najveći zaštitnik mlađih i nas ženskadije. Azra, Elvira... bila su iz bošnjačke porodice, prve komšije sa mojima. Kod njih se prespavalo kad nije bilo mesta u stanu moje rodbine, kod njih se pio najbolji turski čaj. Takav čaj je nešto što bih mogla i leti da pijem! A i pili smo... Crkve, džamije, niko nije ni popreko pogledao. Svako je imao svoje praznike i ako se nisu međusobno ženili, ako nisu jedni drugima decu krstili, makar se nisu vređali. U Mitrovici je bar bilo tako.

Takvo je bilo Kosovo mog detinjstva, toplo od sunca, čisto kao Ibar voda, čvrsto kao san u prohladnu zoru .
Danas ne mogu bezbedno otići na grob dedi i babi i ne znam kako bih to inače i podnela, jer su mi rekli da je većina grobova oskrnavljeno. Nemam hrabrosti ni želje da upoznam ono što je Kosovo sada. Pamtim miris i ukus najboljih ćufti na svetu, sa tucanom ljutom paprikom u somunu i pamtim pogled spomenik Kukavica, čiju sliku sam skinula sa Gugla za vas.