KOSOVO MOG DETINJSTVA

"Ja sam rođen u mešovitom braku. Mama mi je žensko, a tata muško", kaže Milan Gutović u jednom svom Kabareu. A ja sam rođena u tipično mešovitom braku, po nacionalnoj osnovi. Pomešana krv moje porodice, kako u braku mojih roditelja, tako i njihovih roditelja stvar je puke slučajnosti, a iz mog ugla, srećne okolnosti. Otac, poreklom Slovenac, odrastao u Beogradu, mislio je da će se tu i oženiti. Kada ga je verenica prevarila, ošišao se do glave i zarekao da se nikad neće oženiti. Službeno se zatekao zbog nekog projekta na Kosovu, rudnik Trepča. Stanovao u Starom Trgu i tamo izgubio glavu. Ma, neee... opustite se. Nije život izgubio! Samo glavu za jednom Kosovkom devojkom. E, ta mala Verica je moja keva.

Svakog leta umesto na more odlazila sam u posetu maminoj rodbini u Kosovskoj Mitrovici. Putovalo se vozom, skoro ceo dan, ali to nije bilo naporno zato što se putem prolazi preko mostića, stenovitih predela, reka i šuma kojih nije bilo u mojoj okolini. Zašto bi bilo dosadno, mobilni, selfić, fejsić, chat... Ups! Ne, ne, šala mala! U vreme mog detinjstva monotonija se lečila rešavanjem ukrštenih reči i razgovorom sa dobrim ljudima. Elem, da skratim malo taj put, rodbina je živela u stanu, skoro u centru grada. Bila je to brojna porodica i neke tetke i ujaci su se rado igrali sa mnom. Stvarno, razlika u godinama nije tako velika. U velikom parku između njihove zgrade i škole, pravila sam kućice u žbunju, igrala školice, lastiž. Muška i ženska kosovska deca najčešće bi se okupila predveče, kad nije tako vruće da zajedno igraju šugice i žmurke. Voleli su kad dođe neko dete sa strane. Nisu me pitali kako je ovde, samo su se takmičili ko će više da mi ugodi, jer to je odlika Kosovaca, da ugoste i usreće te!

Kod kuće sam bila usamljeno dete koje se mahom samo zaigra u pesku i povremeno služila kao bejbi siterka manjoj deci jer nisam želela da ogovaram, spletkarim, krijem dečije igračke, čupam kike i tužakam okolo...
Na Kosovu sam bila srećno dete, ravnopravno prihvaćeno od prvog dana. Osim srpske dece, bilo je fantastičnih Bošnjaka, Goranaca, a tu i tamo čak i dobrih Šiptara. Polako, znam da ljigavo zvuči, samo pričam kako je bilo sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka. Ups... nisam htela da ispadnem tako matora...Tralala...ništa idemo dalje... Npr. Šiptarka, Mergima bila je najkulturnija i najobrazovanija među njima. Tečno je govorila srpski, a već tada pored maternjeg i engleski. Goranac Tale, nemam pojma po čemu se razlikovao od nas. Ja razliku nisam videla. Bio je najzabavniji i najveći zaštitnik mlađih i nas ženskadije. Azra, Elvira... bila su iz bošnjačke porodice, prve komšije sa mojima. Kod njih se prespavalo kad nije bilo mesta u stanu moje rodbine, kod njih se pio najbolji turski čaj. Takav čaj je nešto što bih mogla i leti da pijem! A i pili smo... Crkve, džamije, niko nije ni popreko pogledao. Svako je imao svoje praznike i ako se nisu međusobno ženili, ako nisu jedni drugima decu krstili, makar se nisu vređali. U Mitrovici je bar bilo tako.

Takvo je bilo Kosovo mog detinjstva, toplo od sunca, čisto kao Ibar voda, čvrsto kao san u prohladnu zoru .
Danas ne mogu bezbedno otići na grob dedi i babi i ne znam kako bih to inače i podnela, jer su mi rekli da je većina grobova oskrnavljeno. Nemam hrabrosti ni želje da upoznam ono što je Kosovo sada. Pamtim miris i ukus najboljih ćufti na svetu, sa tucanom ljutom paprikom u somunu i pamtim pogled spomenik Kukavica, čiju sliku sam skinula sa Gugla za vas.

SVETSKI DAN POEZIJE...

                                                        Dobar vam dan, dobri ljudi!

Jeste li se voleli malo danas? Jeste li znali da da je UNESCO od 1999. godine proglasio 21.mart za Svetski dan poezije? Nekad se obeležavao u oktobru. Šta poezija znači vama? Da li je, kao meni melodija ljubavi, cveće života i smrti , da li je pesma jave i sna? 

                                                 

Možda sam staromodna, ali moj ukus je prilično klasičan. Koristim priliku da napravim mali kolaž - podsetnik na bisere poezije Slovena. Ne mogu ni za sto života napraviti hijrarhiju medju njima i njihovim delima, svako ima svoje mesto u mom srcu.

LAZA KOSTIĆ

Santa Maria Della Salute

"...Dođe mi u snu. Ne kad je zove 

silnih mi zelja navreli roj, 
ona mi dodje kad njojzi gove, 
tajne su sile sluškinje njoj. 
Navek su sa njom pojave nove, 
zemnih milina nebeski kroj. 
Tako mi do nje prostire pute, 
Santa Maria della Salute..."

Među javom i med snom

Srce moje samohrano, 

ko te dozva u moj dom? 

neumorna pletisanko, 

što pletivo pleteš tanko 

među javom i med snom. 

Srce moje, srce ludo, 

sta ti misliš s pletivom? 

k'o pletilja ona stara, 

dan što plete, noć opara, 

među javom i med snom. 

Srce moje, srce kivno, 

ubio te živi grom! 

što se ne daš meni živu 

razabrati u pletivu 

među javom i med snom!  

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Možda spava

"...Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla."

ĐURA JAKŠIĆ

Padajte braćo

"...Al’ opet, grešan, grešno sam pevo —

Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!"

VASKO POPA

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle.

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

KONSTANTIN SIMONOV

Čekaj me

"...Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek rekne ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu, —

naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu."

TIN UJEVIĆ

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strašna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
plačimo, plačimo u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.

I tako, rima do rime, kroz vekove ka ljudskom u nama... A kraja mom divljenju nema i red je da i ovog puta stavim samo...

RADIO je, RADIO biće

Dragi moji, pre nego što se prepustim sećanjima, veliko hvala Nikoli Tesli i Aleksandru Popovu na otkriću raido talasa, kao i začetniku radio tehnologije, Giljermu Markoniju. Spisak zaslužnih naučnika kroz istoriju je mnogo duži, o tome će morati da vam priča neko ko se bolje razume. Ja nisam poznavalac već samo obožavalac. Fascinantno je to da su ljudski glas i muzika prvi put emitovani preko radio talasa davne 1906, a prva radio stanica se oglasila 1920!

Dakle, moja prva ljubav ima oko100 godina... 

Imala sam tri godine kad sam počela da registrujem tu čudnu drvenu kutiju zvanu radio prijemnik. Bila je velika kao klupa. Probala sam da sednem na nju, ali me nije držalo mesto. Pa, ritam, šta bi drugo bio uzrok! Hej, kako ritam pomera kukove i nožice, kao navijene! Niko me nije podučavao da plešem. Sem muzike! Sećam se, opčinjavalo me je svetlo koje je diskretno pratilo skalu. Verovala sam da ću, ako se dobro zagledam pod tim svetlom ugledati male ljude koji žive u radiju. Posle je mama rekla da ti ljudi žive negde daleko, nego samo glasno pevaju, pa ih mi čujemo.

Imala sam četri godine kada sam prve Čoline pesme naučila i pevala ih dok vozim bicikl, uz pratnju radija čiji zvuk je dopirao iz kuće kad je otvoren prozor.

E, kad sam malo porasla, pojavio se radio-kasetofon. I tad su stvari postale ozbiljne. Moja veza sa radijom se ustalila, postala višeslojna... Naime, nije mi bilo dovoljno da slušam pesme koje imam na kasetama. Otkrila sam snimanje i presnimavanje! Pa tako od nekog ko voli da spava, postadoh i noćobdija! Znate kako, najbolje muzičke emisije, a to su kontakt emisije sa slušaocima gde se ispunjavaju njihove želje, bile su u kasnijim večernjim satima. Hvala bogu, kutija radio-kasetofona nije više bila tako glomazna, primaknem je krevetu, ma šta krevetu, jastuku, da mogu čuti i kad utišam, bez uznemiravanja ukućana i tako čekam pesmu na radiju koju ću snimiti. I da znate da su stvarno ispunjavali želje i obećanja! Čak bi ponekad pročitali i poruku lične prirode, namenjenu nekim dečacima koje sam simpatisala na drugi način. Svaka radio emisija donosila je plimu osećanja, uzbudjenje, zanesenost. Muzika je najbrže prevozno sredstvo i najlepši vremeplov. Ona mašta koju muzika zagolica, pravi neke filmove u glavi, a takve Holivud može samo da sanja!Voditelji su prenosili zanimljivosti o muzičarima, muzičkim pravcima i to je postala glavna tema u društvu, kao i bitna odrednica moje individualnosti. Šta ti slušaš, bilo je, a skoro da mogu reći da je i ostalo pitanje podjednako važno kao - ko si ti.

Svaka radio stanica ima svoje biće. Urednici i voditelji sa malim brojem tehničara i velikim brojem tema koje obrađuju  na maštovit način nesvesno ostavljaju prepoznatljiv pečat, te iako možda ne zapamtimo njihova imena u odjavnoj špici, dugo i rado pamtimo baš neke odredjene emisije, nasuprot mnoštvu drugih.

Omiljene radio emisije bile su mi *Ozon, jer je inovativan i zabavan, *Dragstor zabavne muzike, jer ispunjava želje, Hit nedelje 202, jer je bitno pobediti,*Indeksovo radio pozorište, jer su britka satira i duhovitost prosvećivali građane u doba najvećeg mraka, a u studentskim danima  obožavala sam *Oblak u bermudama, jer su bili hrabri kao deca, objektivni i kreativni. A koje ste vi slušali?

Ne znam kako se uopšte desilo da sam posle toga izgubila naviku slušanja radija... To je ljudi moji, mnogo loša nenavika. Moja današnja rezolucija je - povratak radiju! Nikad se nije ostvarilo da na radiju radim, a ta želja je bio moj lični Diznilend, ali biće, osećam, mnogo lepih iznenadjenja kad saznam šta se sve promenilo, a šta  je uprkos svemu opstalo. Znate šta je bio okidač moje rezolucije? Vest da ljudi pokreću nove radio stanice. Konkretno, mislim na Radio Konkretno! Srećno slušanje!

PRIJATELJ, ŠTA TO BEŠE ?

Ja sam od one vrste ljudi kojima su međuljudski odnosi na prvom mestu. Ljubav, porodica, prijatelji, to su sfere od kojih zavisi moja sreća. Volela bih da mi neko pametan kaže, da me posavetuje s razumevanjem, bez vredjanja, u čemu grešim, kakvom to negativnom energijom nesvesno zračim uprkos mojim najboljim namerama, posvećenosti, trudu, kad od moje sreće nema ni S.

Čovek može imati mnogo poznanika i to su ljudi koji ti lajkuju profilnu sliku na društvenoj mreži ili na ulici klimnu glavom. Može imati nekoliko drugova, to su ljudi s kojima ideš na proslave, kulturna ili sportska dešavanja, koji te hvale i podržavaju kad čuju za tvoj uspeh. Čovek može imati jednog prijatelja u jednom životnom dobu. Da, samo jednog, iskrenog, pravog prijatelja, jednog, ali vrednog. Pravi prijatelj zna tvoje tajne. Jedino ta osoba zna i ti si jedina osoba koja zna tajne prijatelja! Pravi prijatelj zna tvoje mane, ali mu ne smetaju. Zna tvoje slabe tačke, ali ih ne zloupotrebljava. Uvek je tu za tebe, ali ne rečima, već glavom i bradom, da sluša, da podmetne ledja ako treba, da te brani ali i da ti ukaže povremeno na grešku. Pravi prijatelj ne čeka da mu se prvi javiš jer se isuviše brine za tebe. PRAVI PRIJATELJ JE VERAN. Je li sve kako treba u našem odnosu, pa zašto tražiti hleba preko pogače, zašto tražiti bolje? Ko je svačiji, taj je ničiji! Neiskren je i ne može svima podjednako da se posveti.

Frustrira me činjenica da ponekad budem tako blizu, a tako daleko onoga što tražim. Pronađem osobu koju, na prvom mestu, cenim zbog njenih ličnih vrlina, a onda zbog pažnje, saosećanja i zajedničkih interesovanja i stavova. Takva osoba postaje moj centar sveta, jer je za mene posebna i ne krijem to. Nažalost, pošto činjenice i dela govore više od reči, ubrzo uvidim da mi "ljubav nije uzvraćena". Ne mora da bude, naravno da nije obavezno! Ali čemu obmane onda? Nemoj mi reći da ti najviše odgovaram, a sa drugima provoditi vreme. Nemoj me zvati najboljom drugaricom i pored mene imati još 5 najboljih drugarica. To je detinajsto i nemoguće. Nemoj se izgovarati obavezama samo kad mene treba da vidiš, a zapravo svaki čas sa drugima izlaziš. Nemoj me lagati da se brineš za mene, ako čekaš da me neraspoloženje prodje umesto da me oraspoložiš. Nemoj komentarisati da sam u pravu kad govorim o neiskrenosti, kad pišem o lažnim drugarstvima. Poverovaću da se razumemo. Ne razumemo se, jer posle toga ti i dalje biraš druge, površne, one sa dubljim džepom, pune života, pune optimizma kojim hoćeš da se hraniš. Moja istina ne prija, suviše je gorka.

Pomoćiću ti ja i kad mi nisi pravi prijatelj. Moja potreba za dobrotom nije u korelaciji sa egom. Pomoćiću i svojski se potruditi da pronađem najpovoljnije rešenje za tebe, ako mi neka od tih tvojih najboljih ne uskoči preko reda i ne preduhitri me! Ako ne budem morala da otkazujem dogovore vezane za uslugu koju tebi činim zbog tvog iznenadnog hira. Ma šta pričam, pomoćiću ti i kad me izmanipulišeš, ne znam ja drugačije...

TRAGIKOMIKA DRUGARSTVA
Kad veći deo života provedeš sam,
Kad bolji deo života provedeš sam,
Setiš se da sam se rodiš i umireš sam.
Kad željan pažnje,tužnu istinu shvatiš,
Ne vredi da patiš,praznu slamu mlatiš...
Odgovor ne tražiš više.
Kad veći deo života za tudju sreću živiš,
Kad bolji deo života za sve sebe kriviš,
A ne po pravdi, već silom prilika.
Bezvoljan tako ni glasa nemaš više,
Iz očiju iskre isteku k`o kiše.
Znaš da nisi dete, mati da ih briše.
A gledaš ljude, možda nisi čovek,
Zajedno svuda, zajedno dovek`,
Dovoljni sebi, nedostižni tebi...
Zašto te se sete samo po potrebi?
Kad ćeš na nekog da ostaviš trag,
Da nekom budeš posebno drag?
 Znaš da im nisi po modi kroj,
Zato si svima prekomeran broj.
Dobar da tešiš, al pazi šta radiš-
Utehu ne traži,jer odmah daviš.
Poverenje, vernost, gle čime se baviš!
Ko si sad ti, zar smeš se javiš?
Ne znaš da se hvališ, ni cirkus da praviš,
A tražiš društvo, da se uglaviš!
S problemima ne prilazi, brale,
Prelazno je, kažu ti bez šale.
Mora da te sreća prespavala,
Gde si bio kad se drugarstva davala?
                     ...
Nastavljam tako sama putem na kome nigde nikog nema. Kao da je Draga koja je mogla nekome u stvarnom životu značiti ostala u davnoj prošlosti... Ja sam Draga, prijatelj bez prijatelja.